Posto u zadnje vreme su vodjene razne polemike oko nekih objekata starog vremena,raznih arhitektura,Kragujevac je zasluzio da dobije zaseban thread o toj oblasti.


The architecture of Kragujevac displays a fusion of two different styles -- traditional Turkish (nowadays almost completely gone) and 19th century Vienna Secession style. Modern conceptions also appear throughout the city, firstly in the shape of post-war concrete (usually apartments designed to house those left homeless during World War II), and secondly the up-to-date glass offices reflecting the ambitious business aspects of modern architects.

Naselje Kragujevac je najverovatnije nastalo u prvoj polovini XV veka. Kragujevac se prvi put pominje u jednoj turskoj katastarskoj knjizi -tapudefteru iz 1476 godine, kao selo, trg Kragujevdža. U to vreme je bio srediste nahije. Za vreme austrijske vladavine (od 1718. do 1739.) bio je središte austrijskog distrihta. 1818. godine knez Miloš Obrenović Kragujevac proglašava prestonicom srpske države, sedištem Državnog saveta i Opštenarodnog suda. U tom periodu su položene osnove srpske državnosti, prosvete i kulture. 1833. godine osnovana je Gimnazija u Kragujevcu, a 1834. iz Beograda je preneta štamparija "Novine srbske". 1835. godine osnovan je Knjaževsko-srbski teatar, a 1838. prva viša škola, Licej i biblioteka. Razvojem vojne industrije (1851 Topolivnica), Kragujevac postaje prvi industrijski grad u Srbiji.1870. godine je u Kragujevcu otvorena prva učiteljska škola u Srbiji. Na početku I svetskog rata, Kragujevac je bio sedište vrhovne komande, koja je 1914. godine rukovodila srpskom vojskom. 1941. godine od 19. do 21. oktobra nemački fašisti su u Kragujevcu počinili jedan od najtežih masovnih zločina na tlu Jugoslavije u II svetskom ratu. Streljano je preko 7 000 gradjana, medju kojima 300 učenika i preko 40 prosvetnih radnika.

http://i36.tinypic.com/s5ajol.jpg

http://i33.tinypic.com/2n7jbcw.jpg

http://i36.tinypic.com/29xyrzs.jpg

Ko je i kada projektovao i gradio Prvu gimnaziju

SAZNANJE KO JE ARHITEKTA GIMNAZIJE :

Piše: Veroljub Trifunović, arhitekta

Navršilo se sto dvadeset godina od izgradnje jednog od simbola Kragujevca – zgrade Velike gimnazije.

Osnivanje, u prestonom Kragujevcu, Gimnazije 1833. i Liceja 1838. godine je ugaoni kamen utemeljenja obrazovanja u kneževini Srbiji. Kragujevačka gimnazija je preko pola veka radila u nenamenskim i neuslovnim građevinama. Osamdesetih godina, u vremenu ekonomskog uspona, sagrađena je prava zgrada.

Reprezentativna srednjeevropska palata. Akademistički sigurna u svojoj eleganciji. Eklektičarski komotno projektovana. Sjajna i samouverena usred skromnog kragujevačkog okruženja.

Velika gimnazija danas spada u najbolji deo graditeljskog nasleđa Kragujevca. Kulturno je dobro od izuzetnog spomeničkog značaja uključeno u savremeni urbani život. Nezaobilazni deo gradske slike.

Zgrada Velike gimnazije je vrhunac kragujevačkog graditeljstva 19. veka.

Uloga Kragujevca u modernizaciji Srbije tokom 19. veka nije dovoljno proučena. Posebno, za razvoj graditeljstva. Osamdesetih godina je planski izvršena izgradnja novog sloja objekata Vojnotehničkog zavoda, unoseći prostorne obrasce razvijenih industrijskih zemalja, daleko iznad nivoa industrije Srbije. Istovremeno, regulacija izgradnje grada se odvija pod uticajem savremenih evropskih teorija. Velika gimnazija i crkva Uspenja presvete Bogorodice su reperi panorame Kragujevca krajem veka.

O građenju Gimnazije postoji niz podataka.
Poznat je način obezbeđenja sredstava. Početkom osamdesetih godina narod kragujevačkog okruga »uzima na sebe dužnost da o svom trošku napravi zgradu za kragujevačku gimnaziju«. Određen je prirez putem koga je sakupljena polovina novca. Drugu polovinu je dala država. Vlada je odobrila izgradnju na zemljištu više Kneževog konaka.

Poznat je izvođač. Kompanija Marka O. Markovića, značajnog graditelja u Kragujevcu i Srbiji. Cena je pogođena za 300.000 dinara. Temelj udaren 27. marta 1885. godine. Zgrada je završena i osvećena 8. oktobra 1887. Useljena 1888. godine.

Iz knjige " Građenje Kragujevca u kneževini i kraljevini Srbiji"

Poznato je da je projekat bio laskavo ocenjen. »Tako lep i izredan, da će, po mišljenju stručnjaka – inženjera – ova zgrada biti jedinstvena u Srbiji«. Ali, arhitekt–projektant se ne pominje. Nema ga ni u dva izdanja Spomenice.

U knjizi »ARHITEKTURA O KRAGUJEVCU« izrečena je procena da se najverovatnije radi o stranom projektu. Činilo se verovatnim da Kragujevac, pa ni Srbija nisu imali projektanta takvog kapaciteta. U to vreme u Kragujevcu nije bilo školovanih arhitekata. U Beogradu ih je bilo nekoliko, ali nijedan nije u literaturi označen kao autor Kragujevačke gimnazije. Stil objekta nije ukazivao ni na jednog od njih.

U publikacijama o istoriji Novog Sada pojavljuje se niz snimaka nove zgrade Srpske pravoslavne velike gimnazije. Baron Miloš Bajić, unuk kneza Miloša Obrenovića, darovao je 200.000 kruna za njenu izgradnju. Projektant je bio arhitekt Vladimir Nikolić, koji je u to vreme radio sve značajnije nacionalne objekte. Gimnazija u Novom Sadu je građena 1899. i 1900. godine. Po svojim arhitektonskim karakteristikama sasvim je slična Kragujevačkoj gimnaziji.

To je dovelo do hipoteze iznete u knjizi »URBANIZAM KRAGUJEVCA« da je autor Gimnazije u Kragujevcu upravo iz tog vojvođanskog kruga. Šta je prirodnije nego da se grad iz kneževine Srbije obrati za projekat evropski obrazovanom projektantu iz Vojvodine srpske?

Nedoumicu je izazivala činjenica da je Kragujevačka gimnazija podignuta od 1885. do 1887. godine, a Srpska pravoslavna gimnazija u Novom Sadu tek krajem veka. Objekti u srpskom duhovnom centru, Sremskim Karlovcima, podizani su u istom neorenesansnom stilu posle 1891. godine. Posle Velike gimnazije u Kragujevcu.

Novo svetlo bacaju podaci iz knjige akademika Dejana Medakovića: SRPSKA UMETNOST U 19. VEKU o arhitektu Vladimiru Nikoliću. Rođen i umro u Vojvodini (Senta 1857. – Sremski Karlovci 1922). Svršivši tehniku u Beču, 1884. prelazi u Srbiju i postaje arhitekt Ministarstva građevina. Od 1891. na poziv patrijarha karlovačkog Georgija Brankovića prelazi u Karlovce. Projektovao je i izgradio niz velikih javnih zgrada. Patrijaršijski dvor, Crkvenonarodni sabor, Stefaneum i Bogoslovski seminar u Sremskim Karlovcima. Episkopske dvorove u Novom Sadu i Budimu. Gimnaziju u Novom Sadu...

Ovo otvara mogućnost pretpostavci da je baš arhitekt Vladimir Nikolić na početku svoje karijere u beogradskom Ministarstvu građevina, 1884. i 1885. godine, projektovao zgradu Kragujevačke gimnazije. Primenjujući svoja bečka znanja o neorenesansi, koji kasnije postaje njegov prepoznatljiv stil. Mlad i talentovan, verovatno da je hrabro obradio prvu veliku temu. Projektovao neorenesansnu srednjoevropsku palatu u gradu velikom samo oko 10.000 stanovnika. U istom stilu dobio je prvu nagradu na konkursu za Patrijaršiju u Sremskim Karlovcima. To mu je omogućilo otvaranje biroa u Beču i Karlovcima. Njegov neorenesansni manir bio je po meri evropeizacije Srba. I u Vojvodini, i u Kneževini.

Kragujevačka gimnazija je, izgleda, bila na početku tog puta.

Između bečkih studija i nacionalnih javnih objekata u karlovačkom srpskom duhovnom jezgru.

Možemo konstatovati da je Velika gimnazija u Kragujevcu prvi od objekata nacionalnog značaja sagrađenih u neorenesansnom stilu. Zgrade okružnih načelstava u Kragujevcu (današnjeg Suda) i Kruševcu građene su 15 do 20 godina kasnije. Građevine neorenesansnih karakteristika u srpskoj Vojvodini došle su posle 1891. godine.

Kragujevačka gimnazija je bila prethodnica. Na čelu niza značajnih objekata srpske arhitekture podignutih u poslednjim decenijama 19. veka i godinama do Prvog svetskog rata. Velika većina ih je po obrascima neorenesansa. Bio je to uticaj profesora Politehnike u Cirihu Gotfrida Sempera koji je promovisao akademsku dogmu o apsolutnoj primeni renesansnog stila u rešavanju arhitektonskih zadataka.

Značaj projekta Kragujevačke gimnazije sagledava se i kroz poređenje sa drugim objektima u srpskom narodu namenjenih obrazovanju.

U Kneževini se može uporediti samo Velika škola u Beogradu – Kapetan Mišino zdanje. Ni kod Srba u Vojvodini u pretposlednjoj deceniji 19. veka nije bilo prosvetne zgrade uporedive sa kragujevačkom. Može se zaključiti da je Kragujevačka gimnazija bila uzor i za građenje Srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu.

Nasuprot očekivanju da su evropski uticaji prvo primenjeni u Vojvodini, pa u kneževini Srbiji. Taj visok rang Kragujevačke gimnazije u srpskoj arhitekturi nije dobio odgovarajući status.

U istoriji građenja Kragujevca tokom 19. veka, sigurno – pored objekata iz prestoničkog perioda – grupa objekata iz druge polovine stoleća ima izuzetan značaj. Nekoliko dela pripada samom vrhu modernizacije Srbije. Nova crkva – emancipaciji od baroka. Industrijski objekti Vojnotehničkog zavoda – kao prethodnica evropske tehničke arhitekture. Vojne zgrade – reprezentativne u svojoj kategoriji. Železnička arhitektura...

Zgrada Velike gimnazije među tim dostignućima ima dominantno mesto. Ne samo u Kragujevcu, već u arhitekturi svih srpskih prostora krajem 19. stoleća.

Kragujevac nedovoljno ističe ovaj reper svog nasleđa. U stvaranju novog regionalnog identiteta Velika gimnazija će biti među dokaznicama kulture grada oko koga se okupljala Šumadija i veliki deo srpskog naroda.

http://www.teklareka.com/index.php?option=com_content&task=view&id=2359&Itemid=9

I KRAGUJEVACKA GIMNAZIJA

Хатишерифом из 1830. године, Србима је дозвољено да сами установљавају школе, болнице, штампарије и пошту. Исте године, на настојање Вука С. Караџића и Димитрија Исаиловића у Београду почиње са радом "Верховна" или Виша школа, коју ду, две године, похађали и кнежеви синови Милан и Михаило. Када се Димитрије Исаиловић, 1833. године са Типографијом преселио у Крагујевац, кнез је наредио да и ђаци крену за наставником. Тако је Велика школа у престоници Србије почела са радом у новембру 1833. године, са 34 ученика и једним професором. Две године касније, 1835. године, школа је званично названа Гимназија. У то време имала је четири разреда и четири професора, а у школској 1838/39 години добија и пети разред. Школа је у почетку била устројена по "Устави народни школа у Књажеству Сербије", одобреном и потврђеном од кнеза Милоша Обреновића. Био је то први школски закон у Србији, на основу кога су касније отваране и Гимназије у другим местима. Кнез је указом од 1. јула 1838. године продужио школовање у Гимназији у Крагујевцу на шест година.
Бурни политички догађаји са средине XIX века узроковали су да Крагујевачка Гимназија буде укинута 1842. године, али то је потрајало само до 1845, када се крагујевачка Општина обратила Министарству просвете са молбом да се у Крагујевцу поново отвори Гимназија. Државни савет тада доноси одлуку да се полугимназија из Чачка пресели у Крагујевац. Полугимназија је у Крагујевцу почела да ради у "Гостинском конаку" и ту остала све до школске 1851/52 када је пресељена у "правитељствено" здање крај старе цркве. Како због повећања броја ученика нису сви могли похађати школу у овој згради, купљена је најближа кућа до школе, која је припадала цркви. Тако је Гимназија радила у две школске зграде, у једној виши а у другој нижи разреди. 1868. године дозидане су две учионице и један ходник.
Школске 1846/47, отворен је при Гимназији четврти разред. Све до септембра 1861. када је отворен пети разред, школа је радила као полугимназија. Наредне године отворен је и шести разред а од 1891. Гимназија у Крагујевцу добија и седми и осми разред.

У овом периоду развијане су, у Гимназији разноврсне ваншколске активности. Народна библиотека пчела је да ради у Гимназији 26. јуна 1886. године, а добијала је књиге од Народне библиотеке у Београду. Два месеца радила је у посебној згради а потом је делила субину Гимназији. Године 1868. основано је ђачко удружење "Подмладак", које је, са малим прекидима, радило све до II Светског рата.

http://i35.tinypic.com/23urmeb.jpg

http://i38.tinypic.com/rh5zrb.jpg

http://i34.tinypic.com/2yy8u2g.jpg

http://i37.tinypic.com/f25tzp.jpg

STARA CRKVA

Podignuta je 1818. godine na desnoj obali reke Lepenice kao zadužbina kneza Miloša. Posvecena je Silasku Svetog Duha. Njena arhitektura svedoci o kulturnim prilikama u doba kneza Miloša (kako je u vreme gradnje Srbija bila još uvek u vazalnim obavezama prema Turskoj, to su se morala poštovati pravila koja su odredivala da hrišcanski hram ne može biti veci od džamije, ali je, uz svoje lukavstvo, knez uspeo da napravi hram daleko veci nego što je bilo predvideno). U porti crkve su u Miloševo doba održavane Narodne skupštine od kojih je najznacajnija Sretenjska skupština iz 1835. godine na kojoj je donet prvi srpski Ustav.



http://i33.tinypic.com/264ntrm.jpg

http://i35.tinypic.com/2edpe0n.jpg

Кнежева задужбина која и данас постоји у неизмењеном облику, подигнута је на месту где је раније било гробље. Доказ за то су велики надгробни споменици узидани у темеље овог храма. Као главни мајстор на изградњи храма помиње се Милутин Гођевац, док је уређење ентеријера поверено италијанским мајсторима Ђузепеу диАнтонију и Мауеру Мартину. Највећу вредност имају иконе на иконостасу, које су дело најбољих иконописаца тога времена. Звона ове цркве по први пут су зазвонила 1829. године.

AMIDZIN KONAK

Amidžin konak je jedina sacuvana zgrada iz kompleksa dvorskih objekata Miloševog doba. U njegovoj neposrednoj blizini se nalazio konak kneza Miloša (uništen 1941. godine) i konak kneginje Ljubice (izgoreo u požaru 1884. godine). Amidžin konak je podignut 1819-24. godine za dvorsko osoblje na cijem celu je bio domostroitelj Kneževog dvora Sima Milosavljevic Paštrmac, rodom iz Paštrme, zaseoka u Ramaci. Miloš ga je zvao Amidža (tur. stric), pa je tako konak dobio naziv. Paštrmceva porodicna kuca i danas postoji, u ul. Svetozara Markovica 3

http://i33.tinypic.com/2m480ue.jpg

http://i37.tinypic.com/30jrxpk.jpg

MUZEJ "STARA LIVNICA"

Muzej "Stara livnica" se nalazi u fabrickom krugu Zastave pa su posete moguce samo utorkom i cetvrtkom u 12 h. Potrebno je da dodete u to vreme na ulaz "Kod sata" (ul. Španskih boraca 4) i kustos ce vas povesti u obilazak. Muzej je smešten u autenticnoj zgradi livnice iz osamdesetih godina XIX veka, jednom od retkih sacuvanih primera industrijske arhitekture toga vremena. Postavka ovog muzeja prikazuje pocetke i razvoj industrijske proizvodnje u Srbiji.U blizini se nalaze još dva spomenika: spomenik Topolivcu (na trgu ispred upravne zgrade Zastave) i ploca koja oznacava mesto gde se nalazilo Licej – prva visokoškolska institucija u Srbiji.

http://i34.tinypic.com/2w1tkyq.jpg

http://i37.tinypic.com/2n9ey5v.jpg

http://i36.tinypic.com/30wl0u8.jpg

Muzej "21. oktobar"-Muzej genocida

21. oktobra 1941. godine Kragujevac je zadesila ogromna tragedija. 7000 njegovih stanovnika, medu kojima oko 300 ucenika i petnaestoro dece od 8-12 godina je streljano u Šumaricama. U spomen na žrtve streljanja citav prostor Šumarica je pretvoren u spomen-park u kome se, izmedu ostalih, nalaze Spomenik streljanim dacima i profesorima, Spomenik bola i prkosa, Spomenik cistacima obuce, spomenik “Sto za jednog”, spomenik “Otpora i slobode”… Na ulazu u spomen park podignuta je impozantna zgrada muzeja “21 oktobar” u cijoj je arhitekturi naglašena simbolika kragujevacke tragedije. Odsustvo otvora (prozora) na fasadama sugeriše bezizlaz nenaoružanih ljudi ispred mitraljeskih cevi, trideset kubusa - trideset masovnih grobnica u Spomen-parku, a providne piramide od pleksiglasa na njihovim vrhovima predstavljaju poslednji pogled žrtava uperen ka nebu.

http://i35.tinypic.com/nzrc48.jpg

http://i36.tinypic.com/105t9bq.jpg

Sokolana-Stara Radnicka Kolonija



http://i37.tinypic.com/2rzxf0x.jpg

http://i34.tinypic.com/izpb95.jpg

http://i38.tinypic.com/10ng5dl.jpg

http://i33.tinypic.com/124ygls.jpg

http://i38.tinypic.com/33mbvyf.jpg

http://i33.tinypic.com/211nind.jpg

O STAROJ RADNICKOJ KOLONIJI

Radnička kolonija sagrađena je u okviru obnove zemlje nakon Prvog svetskog rata za potrebe radnika Vojnotehničkog zavoda.

Radničko naselje. Planirano i izgrađeno sa nemačkom preciznošću. Kapija na ulazu. Drvoredi lipa. Pravilno raspoređene stambene zgrade – prizemne sa više stanova. Zidane i drvene. Sa uređenim vrtovima, ali bez ograda. Sa skloništima između zgrada. Park u centru i njemu bina za promenadnu muziku i zgrada Sokolskog društva za vežbe i priredbe.

Entuzijazam i vojnička urednost.

Petrolejke, fenjeri i karbidske lampe. U noći.

Nekada.

Vremenom, naselje biva getoizirano. Polupana ulična rasvet. Šupe pretvorene u najraznovrsnije radionice. Iz limenih buradi preliva prerađeno ulje. Miris mokraće i znoja. Glasna muzika. Povici. Signali tajanstvenog značenja. Osiromašeni radnici. Podvodači. Golubari. Dokonaši, zgubidani i „geoplitički stratezi“. Šverceri. Žiceri na uglu. Večiti opozicionari. Siledžije sa dušom deteta.

Usamljeni marginalci – polusvijet...

Ali, i najbolji i najjeftiniji automehaničari na planeti. Za Zastavine automobile, naravno.

U znamenitosti ovog dela grada ubraja se i autohtona rasa pasa poznata pod imenom „kolonski gonič“. Jedina rasa u čijem opisu narav u neverovatnoj meri dominira nad izgledom. Bez obzira na to da li su patuljasti ili su narasli do veličine teleta, da li su crni, žuti ili šareni, podgrizači ili nadgrizači, sa repom ili bez... nebitno. Ako su podmukli do srži i istrajni u gonjenju – to su „kolonski goniči“!

Ovih dana, ruši se Stara radnička kolonija.

Izgradiće se velelepni tržno-poslovni centar.

Dobri majstori, šverceri, visokoletači i prevrtači snaći će se bilo gde i bilo kad.

No, da li će u novom okruženju opstati „kolonski goniči“?

Teško.

Izumreće.

Zameniće ih cool džet-set čiuvave odevene u najnovije, brendirane modele garderobe za kućne ljubimce.

Otupelih čula, ali sa pedigreom.

KOLONSKA KAPIJA


Нагли прилив становништва после I Светског рата, углавном радника Војно Техничког завода, изазвао је проблем њиховог сталног смештаја. Крагујевачка општина није могла сама да реши овај проблем, те се обратила за помоћ држави. Имајући у виду велики значај ВТЗ - а за војну, и уопште, привреду Србије, држава је овај захтев услишила.
Артиљеријско - технички завод обратио се 1924. године Суду општине Крагујевачке са захтевом за предузимање мера потребних за изградњу радничких станова. Суд је одредио комисију која је имала да прегледа све парцеле подесне за изградњу станова. Према њеном извештају, најпогоднија локација налазила се на становљанском пољу, у ородужетку Гружанске улице. Ово земљиште је, такође, било у општинском поседу, па га није требало откупљивати од приватних власника.
Изградња радничких станова почела је 1928, а из грађевинског извештаја послатог Суду општине Крагујевачке, сазнајемо да је Општина, за ту сврху уступила Артиљеријско - Техничком заводу 519 хектара плаца за изградњу зиданих, и 1924 хектара земље за изградњу дрвених кућа. На том простору је, током 1928. године, изграђена 101 кућа са 404 стана. Поред тога, држава је о свом трошку изградила основну школу са 6 оделења, дечје обданиште, пожарну касарну, две зграде за дућане, апотеку, кафану и зграду управе Радничке колоније. Све улице су калдрмисане, урађена је канализациона мрежа као и пројекат водовода и електричног осветљења.

http://i33.tinypic.com/20fazqu.jpg

http://i35.tinypic.com/spc9hl.jpg

http://i33.tinypic.com/294mkc4.jpg

NOVA(SABORNA) CRKVA

Saborna crkva u Kragujevcu je prva crkva izradena u vizantijsko-romanskom stilu u oslobodenoj Srbiji, što joj, pored ostalog, daje posebno mesto u arhitekturi druge polovine prošlog veka. Izradivši plan za Sabornu crkvu u Kragujevcu 1866. godine, Andreja Andrejevic je posle više vekova vratio sakralnu arhitekturu njenim korenima u Vizantiji i oznacio time kraj prevlasti baroka. Tako je Kragujevac po prvi put dobio crkvu koja je u potpunosti mogla da odgovori potrebi i koja je svojim izgledom postala njegov ponos.

http://i35.tinypic.com/iv8e44.jpg

http://i33.tinypic.com/x4ryqc.jpg

http://i38.tinypic.com/talpgg.jpg

Нова црква у Крагујевцу један је од најрепрезентативнијих црквених објеката у Шумадији друге половине XIX века. Грађена је у периоду од 1869. до 1884. године. Полагању камена темељца за овај храм, посвећен Успењу Пресвете Богородице, и освећењу које је обавио митрополит Михајло са епископима неготинским Евгенијем и шабачким Мојсејем, 29. јуна 1869. године, присуствовао је кнез Михајло Обреновић са намесницима, министима и члановима Велике народне скупштине.
Први предузимач храма биоје крагујевачки шлосер Светозар Стојановић, који је погодио да за суму од 30.000 ћесарских дуката озида цркву. Није му то успело и банкротирао је, због чега је изградња била заустављена неколико година. Настављени су тек када је пронађен други предузимач, Димитрије Профировић, који је требало да цркву заврши за суму од 12.000 ћесарских дуката. Ни њему то није пошло за руком, а због измена у оригиналном плану, којима је покушавао да смањи цену градње, против њега је покренут судски поступак. Осуђен је на вишегодишњу робију.
Цркву је пројектовао архитекта Андрија Андрејевић из Крагујевца, а иконостас насликао сликар Андреа Биценко, 1926. године. Храм је осветио митрополит Теодосије Мраовић, 30. септембра 1884. године.

http://i33.tinypic.com/4jkpk9.jpg

http://i33.tinypic.com/2j3pdtl.jpg

HOTEL ZELENGORA

Hotel “Zelengora” je zdanje očuvane lepote prošlog vremena i duha. Nalazi se u strogom gradskom jezgru, spajajući dve izuzetno dinamične pešačke zone u kojima se odvija intenzivan gradski život, kako društveni tako i poslovni.

To je jedan od najstarijih hotela uopšte, a u Kragujevcu, definitvno, hotel sa najdužom tradicijom: star je preko sto dvadeset godina. Podigao ga je veliki dobrotvor i zadužbinar Milovan Gušić (1822-1891), pešadijski kapetan prve klase. Hotel je u prošlosti nosio ime po svom zaveštaču “Grand hotel Gušić”.

http://i33.tinypic.com/9as282.jpg

http://i38.tinypic.com/2vw67f5.jpg

CENTAR GRADA-ULICA GLAVNA

http://i34.tinypic.com/15fk3lv.jpg

CENTAR GRADA-ULICA 27. MARTA

http://i34.tinypic.com/2iuam3r.jpg

Prva gimnazija – po svemu

Prva kragujevačka gimnazija slavi 175 godina postojanja, a tek nedavno je pokrenuta procedura da dobije status obrazovne ustanove od posebnog interesa za državu. Propust, ma čiji bio, veliki je, s obzirom na to da je reč o školi u kojoj se obrazovala nacionalna inteligencija Kneževine Srbije i iz koje je nastao prvo Licej, a potom i Univerzitet u Beogradu. Da stvar bude čudnija, Prva kragujevačka gimnazija imala je status nacionalne ustanove, a dobila ga je još 1933, na svoju stogodišnjicu. Proslavi tog jubileja prisustvovao je kralj Aleksandar Karađorđević, na manifestaciji je bilo oko 20.000 ljudi, a sve je prenosio Radio Beograd.

Danas će biti održana centralna manifestacija proslave 175 godina postojanja, a u holu škole otvorena je izložba dokumenata i fotografija znamenitih ličnosti koje su bile đaci i profesori Prve kragujevačke gimnazije. Plejada naučnika, umetnika, diplomata, vojskovođa, političara i sportista svedoči o dugoj i bogatoj tradiciji jednog od stubova srpske prosvete: Dragoslav Srejović, Andrej Mitrović, Radoje Domanović, Svetolik Ranković, Svetozar Marković, Radomir Putnik, Živojin Mišić, Nikola Pašić, Vlada Bulatović Vib, Ljuba Tadić, Mija Aleksić, Olja Ivanjicki, Mladen Jagušt, Miloš Srejović, Stevan Pletikosić, Lazar Mojsov, Dušan Čkrebić...

– Prva dvojica srbijanskih profesora na Liceju, Vladimir Jakšić i Kosta Cukić, bili su učenici ove škole. Iz nje je poteklo nekoliko stotina znamenitih ličnosti, ne samo srpske istorije. U Prvoj kragujevačkoj gimnaziji školovalo se najviše budućih generala, kao i četrdesetak akademika. Sve ovo govori o značaju kragujevačke gimnazije. To su, valjda, uvideli i oni koji odlučuju o dodeli statusa ustanove od nacionalnog značaja – kaže za „Politiku” istoričar Dejan Obradović.

Prva kragujevačka gimnazija počinje sa radom 1833, kada je upisana prva generacija od 34 učenika, pod pedagoškim pokroviteljstvom jedinog profesora i istovremeno upravnika Dimitrija Isailovića.

Danas ima više od 1.100 đaka i 85 profesora. Njeni učenici osvajaju svake godine na desetine republičkih nagrada iz matematike i fizike, a ova škola je već 12 godina organizator Pozorišnih susreta srpskih gimnazija. Od 2001. u školi radi „Sopče”, mesto susreta đaka sa različitim interesovanjima koja nisu u vezi sa nastavom, a 2003. osnovan je i Đački parlament.

– Naši đaci imaju gotovo stopostotnu prolaznost na svim fakultetima u Srbiji, a iduće godine ovde ćemo organizovati i Matematičku balkanijadu. Dobijanje statusa obrazovne ustanove od posebnog nacionalnog interesa pomoglo bi nam i kada je reč o finansiranju – napominje direktorka gimnazije Slavica Petković.

Inače, zgrada u kojoj se danas nalazi škola sazidana je 1887. i bila je prvi objekat od nacionalnog značaja izgrađen u neorenesansnom stilu, a arhitekta i urbanista Veroljub Trifunović je zdanje ocenio: „Vrhunac kragujevačkog graditeljstva 19. veka”. Interesantno je da ni do danas nije pouzdano utvrđeno ko je projektovao zgradu, a pretpostavlja se da bi to mogao da bude ondašnji državni inženjer Vladimir Nikolić. Plac na kome je škola poklonio je kralj Milan Obrenović, a polovinu od 300.000 tadašnjih dinara, koliko je bilo potrebno za gradnju, sakupili su građani Kragujevca.

Cesma na Jezeru Bubanj


Ова чесма помиње се још у Турско доба и један је од најстаријих и налепших споменика старог Крагујевца. Налази се у улици Саве Ковачевића, на путу ка варошком гробљу.
Није познато зашто је чесма добила име које носи, али се зна да је још од времена Турака служила као извор воде за пиће. У народу је постојало веровање да је њена вода лековита, па су становници у њој купали децу, док је варошки чесманџија био задужен да води бригу о њој, као и о другим варошким чесмама.
Чесма је обзидана у XIX веку, за време владе Милана Обреновића, а данашњи изглед поприма 1922. године, залагањем богате браће Бојаџић и она је под заштитом држабе..


http://i33.tinypic.com/2rfegdk.jpg

Statua na porodicnoj kuci Alekse Obradovica

http://i33.tinypic.com/104gmc7.jpg

Porodicna kuca Alekse Obradovica

http://i35.tinypic.com/p3rwl.jpg

Stara upravna zgrada Zastave

http://i38.tinypic.com/ekjgi9.jpg

http://i37.tinypic.com/2mg8io6.jpg

Spomenik palim Šumadincima

Ovaj spomenik se nalazi u Malom parku kod gradske pijace. Ovaj monumentalni spomenik je rad poznatog vajara Antuna Augustincica koji je posvecen palima u ratovima za oslobodenje od 1804. do 1918. godine i predstavlja simbol herojske borbe za slobodu srpskog naroda.

http://i38.tinypic.com/2cqnuyx.jpg

http://i37.tinypic.com/118fu3t.jpg

http://i38.tinypic.com/whzdp2.jpg

Споменик палим Шумадинцима постављен је у Доњем парку 1932. године. Дело је вајара Антуна Аугустинчића, који га је израдио у сарадњи са Јозом Кљачковићем, професором на Загребачкој уметничкој галерији.
Споменик се састоји од степеништа, постамента, пилона и групе фигура. На врху пилона је женска фигура са подигнутом десном руком, симбол ослобођења. Степениште, постамент и пилон израђени су у камену, а рељеф и фигуре у бронзи.
На бронзаним плочама, које у плитком рељефу спајају кракове постамента, стилизовани су, у фигуралној форми, Ропство, Болови великих мајки, Низови гробова и Птице у лету. На крацима постамента постављене су групе од по два лика у ставу наглашеног покрета напред.Обучени су у униформе и носе оружје из година српских ослободилачких ратова (1815, 1911, 1912, 1914) које су урезане на бакарним плочама.
Млада жена на врху пилона, обучена је у хаљину без набора. У десној, подигнутој руци, држи круну, а у левој штап. Стилски је усклађена са ликовима у подножју.

Lepo si odradio thread... Dobra ideja...

Lepo si odradio thread... Dobra ideja...

Hvala!
Nadam se vasem doprinosu!

Moje odusevljenje,kao Kragujevcanina,je sto su ovde prisutni razliciti stilovi gradnje,i kao takve treba ih sacuvati,jer retko koji grad moze da "ponudi kulture Austro-Ugarske,Turske,Romanijsko-Vizantijske,Germanske,moderne,urbane,...,kao znacajan deo srpske istorije.

I naravno da takve treba ocuvati,osmisliti im novo ruho(ne dirati njihov smisao) i time bi turisticka ponuda Kragujevca dobila jednu novu vecu dimenziju!:cheers:

Kafana Balkan

Smeštena preko puta Nove crkve, na raskrsnici ulica ka Gimnaziji i Teatru, Gornjem parku i samom centru grada. Neveliki objekat, ništa posebno opremljen, sa klasičnom ponudom hrane i pića, bio je mesto okupljanja glumaca, novinara, sveštenih lica i gimnazijalaca, slikara, propalica, kockara....budućih akademskih gradjana. Od prve jutarnje kafe, uz obavezan ra(ha)tluk i malu kiselu vodu, pa sve do kasnih večernjih sati, ako je neophodno i uz rasol, „Balkan“ je bio sazdan od duhovitih opaski, političkih i fudbalskih prognoza, verbalnog nadmudrivanja i večitih spadala.

U „Balkanu“ se znalo sve!

Kad je bila premijera, ko će biti predsednik Amerike, ko je s ubio Kenedija i ko će prvi da sleti na Mars....Sva znanja i sve enciklopedije sveta nalazile su se na stolovima izmedju vinjaka (obavezno Rubinovog), špricera (Banatski ruzling) ili u najgorem slučaju braon flaše piva (Jagodinskog, a kog drugog).

„Ajmo na jedno piće“ u „Balkan“ skoro uvek je značilo da ćeš sresti nekoga s’ kim ćeš ostati onoliko vremena dok svako za stolom ne okrene bar jednu turu...a vrlo često se taj red gubio, pa je moralo sve iz početka....Mnoge price su ostale sačuvane, mnoge se još prepričavaju, poput lovačkih, uz obavezno dodavanje nekih novih, pikantnih detalja....Nema Nove godine ili kakvog sličnog praznovanja, a da to nije povod da se bar svrati „na po jednu, s nogu“. Moglo bi se na ovu temu puno toga, ali evo dve male pričice iz „balkanskog rukopisa“

- Jednom prilikom ,ovdašnji boem, poznat pod nadimkom „Slava-žilet“ otišao je do kuće da istovari ugalj, koji je upravo stigao ispred zgrade, u kojoj je živeo sa majkom. Majka mu je obećala da će mu platiti nekih 1000 dinara, ako ubaci u podrum tih tričavih 4 tone uglja. On je to uradio, ali mu je majka dala samo 500 dinara, tek polovinu od obećane sume.

Slava - „Žilet“ stavi dobijeni novac u džep, a potom, ne bude lenj, 2 tone uglja vrati nazad iz podruma, na ulicu...

Tih 500 dinara je naravno potrošio u „Balkanu“ uz komentar kako je „vratio majci milo za drago“.

- Pančevac rodom, nedavno preminuli glumac kragujevačkog pozorišta, Jovan Mišković sedeo je jednoga dana sam u “Balkanu“, bez dinara u džepu. razmišljajuci kako da dodje do neke svotice za jednu turu, kad u „Balkan„ udje, tog trenutka, ugledni sudija, i njegov komšija, Milanče Novaković.Videvši Miška kako sedi sam i snužden, pridje mu i zabrinuto ga upita: “Što si tako tuzzan?“ Miško ga jedva pogleda, pa onda spusti pogled ka praznom stolu, rekavši: “Ne pitaj me Milanče, umrla mi je majka...!“ Milanče uz saučešće, tada postavi najlogičnije pitanje:“ Pa što nisi u Pančevu, šta ćes ovde..?“

Miško nabaci jednu od svojih glumačkih maski, odgovorivši mu još snuždenije: “Nemam para da odem....!“ Sudija Milanče, častan čovek, bez reči izvadi novčanik, pruži mu svežanj novčanica neophodnih za put i malo više: “Uzmi Miško...idi na sahranu majci“. Miško nastavi svoju rolu, izgovarajući se da će vratiti čim primi platu, na šta će Milanče: “Ma mani Miško to...nije važno..Ljudi smo!“ - reče uzbudjeno Milanče Novaković, te izadje iz „Balkana“.

Posle par sati pomenuti Milan Novaković ponovo je navratio do „Balkana“ i na istom mestu ugleda Miška, kako veselo čavrlja za istim onim stolom, sa povećim društvom i ništa manje pića na stolu. On pridje stolu, potpuno zbunjen, upitavši Miška: “Crni Miško, pa što nisi otišao na sahranu majci?“

Miško, već „pod gasom“ , ga samo pogleda i reče: “ Ma šala je bila Milanče, šala....sedi popi piće sa nama!!!“ Milanče, ozbiljan čovek nenaviknut na takvu vrstu šale, besan i ljut napusti „Balkan“, dok je Miško nastavio „pijenje“ sa društvom.

Dugo vremena je prošlo dok se nisu pomirili, a Milanče nikada nije hteo da mu Miško vrati „pozajmljeni novac“...

Ove dve kratke anegdote samo su deo jedne velike „balkanske radionice“, kafane u kojoj su se mnogi učili životu, sretali poznata lica, popili prvo piće.

Još da napomenem da je bašta našeg Balkana najpogodnije mesto za posmatranje lepih Kragujevčanki koje stalno nekud žure...Na lepotu devojaka nije ostao ravnodušan ni čuveni Džoni Štulić te je u Balkanu napisao i čuvenu pesmu "Lepe žene prolaze kroz grad"...

I šta drugo reći nego "ajmo na po jedno u Balkan"

http://i37.tinypic.com/rh7uhv.jpg

Kafana Balkan i Saborna crkva

http://i35.tinypic.com/4j41hi.jpg

Zgrada SDK

... zgrada prve banke u Srbiji...

http://farm4.static.flickr.com/3064/2345780481_6ef0190ca1_b.jpg

http://i36.tinypic.com/34oy236.jpg

Odlicna ideja Kawasaki! :applause:

Slobodno se posluzi mojim slikama, sto vec i radis, i predstavi KG u odlicnom svetlu.
Pridruzicu ti se... nadam se... ;)

:cheers:

Veoma lijepe slike i dobra ideja za thread. Steta sto su mnogi objekti oronuli ili su isarani grafitima. Nadam se da ce biti jos fotki.

Odlicna ideja Kawasaki! :applause:

Slobodno se posluzi mojim slikama, sto vec i radis, i predstavi KG u odlicnom svetlu.
Pridruzicu ti se... nadam se... ;)

:cheers:

Hvala puno Johnny,svojski se trudim da KG predstavim u sto boljem svetlu i tvoja pomoc,kao i pomoc drugih clanova,bi mi dobrodosla.

Zgrada SDK

... zgrada prve banke u Srbiji...

http://farm4.static.flickr.com/3064/2345780481_6ef0190ca1_b.jpg

http://i36.tinypic.com/34oy236.jpg

Ova druga je moja, a mogu da potpisem da je prva Johnny-jeva... :)

Ova druga je moja, a mogu da potpisem da je prva Johnny-jeva... :)

Tacno!I nadam se da mogu koristiti vase slike,jer su odlicne!:cheers:

Narodni muzej

Ul. Vuka Karadžica 1 U sklopu Narodnog muzeja se nalaze Amidžin konak, Konak kneza Mihaila, Umetnicka galerija, Kuca Ljubice Filipovic, Kuca prote Miloja Barjaktarevica, spomen kuce u Dulenima i Grošnici, i Moderna galerija.
U sastavu Muzeja su arheološko, etnološko, istorijsko i istorijsko-umetničko odeljenje, dokumentacija, stručna biblioteka, preparatorska radionica i fotolaboratorija.

Konak Kneza Mihajla

Simetrična zgrada pravougaone osnove od kamena i opeke, sa ulazom bogato obrađenim u kamenoj plastici. Sazidana je u vreme prve vladavine Mihaila Obrenovića (1839-1842.)

http://i34.tinypic.com/xqj5tl.jpg

Kuca Prote Barjaktarevica

Kuća prote Barjaktarevića građena je u balkansko-orijentalnom stilu, ali izloženi nameštaj i ostalo pokućstvo, prema njegovim rečima, ukazuju na činjenicu da su građanski slojevi društva u Srbiji i Kragujevcu, već polovinom 19. veka počeli da usvajaju evropski način života. Prota Miloje Barjaktarević sredinom 19. veka bio je poznati srpski radikal i levičar, a u njegovoj kući jedno vreme živeo je i socijalista Svetozar Marković.

http://i36.tinypic.com/1z65p4j.jpg

Stara skupština

Zgrada skupštine se nalazi u porti Stare crkve. Podignuta je 1859. godine na mestu gde su se ranije održavala skupštinska zasedanja(podignuta kraj mesta gde su se održavala prva skupštinska zasedanja u oslobođenoj Srbiji i gde je 1835. godine obnarodovan prvi srpski ustav - Sretenjski iz 1859. godine) i dr.. Sve do 1878. godine ovde su se održavale narodne skupštine na kojima su donošene odluke od velikog politickog i kulturnog znacaja za srpski narod.


http://i36.tinypic.com/23k3fxd.jpg

http://www.velickovic.co.yu/gallery2/main.php?g2_view=core.DownloadItem&g2_itemId=5074&g2_serialNumber=2

Зграду Старе скупштине подигао је кнез Милош Обреновић 1859. године. Била је то једна од првих грађевина јавног карактера у Србији у прошлом веку, подигнута у близини Цркве "водећег" кнеза (Милоша). Зграда је грађена од, за оно време, савремених материјала, опеке и малтера, без значајних архитектонских елемената. Била је то приземна зграда са једном просторијом (двораном за скупштинска заседања), правоугаоног облика, са два реда стубова паралелно са дужним зидовима. Дворана је била испуњена посланичким клупама и трибином, са зидовима прошараним "државним бојама и многобројним грбовима и заставама".
Скупштинска зграда претрпела је, током времена, велике преправке и доградњу, нарочито њена унутрашњост, после престанка функције 1880. године. Тако је са запада дозидан један део са три просторије и ходником, а по средини јужног зида улаз са тремом и отворен излаз према Ливници. На источној страни налазе се три прозора, од којих је средњи, вероватно, раније служио као улаз у скупштинску салу. Западни анекс такође је дозидан касније, а читава скупштинска сала добила је низ преграда.
Иако зграда једноставне просторне и архитектонске концепције, Стара скупштина је због своје значајне историјске улоге проглашена за добро од великог и изузетног значаја. У њој су 1878. године прочитане одредбе Берлинског конгреса, којима је Србија стекла потпуну државну независност и међународно признање.

Teatar Joakim Vujic

Књажевско-српски театар је позориште из Крагујевца основано 1835. године. Обновљено је после II светског рата и у то време је постало значајна културна институција у Крагујевцу и Шумадији.

На сцени овог позоришта однегована је читава плејада врсних уметника који су оставили дубоког трага у историји позоришне уметности земље. Театар у Крагујевцу који је носио име оснивача првог српског театра Јоакима Вујића, израстао је по свом репертоарском изразу и сценском третману у модерно савремено позориште.
Сцена Јоаким Вујић

У Крагујевцу се прве позоришне представе помињу још 1825. године. Припремао их је и изводио учитељ Ђорђе Евгенијевић са ђацима. Приликом свог доласка у Крагујевац у њима је учествовао и Јоаким Вујић. Он је дошао на позив Кнеза Милоша у јесен 1834. године и постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта.

Књажеско-србски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. Позоришну публику сачињавали су кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања.

На Дан Театра, сваког 15. фебруара, најеминентнијим писцима, глумцима, редитељима, сценографима, композиторима, театар уручује Статуету Јоаким Вујић и Прстен са ликом Јоакима Вујића

http://i37.tinypic.com/1625ovl.jpg

http://i34.tinypic.com/10o49k8.jpg

Vladicanski dvor


Нови Владичански двор биће прави украс Крагујевца и завршен је 2008 године.Нови објекат је изграђен из функционалних разлога, пошто је установљено да стари Владичански двор, саграђен 1984. године, више не одговара потребама епархије. У новом владичанском двору, површине око 900 метара квадратних,смештена је сала за састанке, канцеларије, библиотека Епархије шумадијске, капела и апартмани за смештај гостију епископа шумадијског Јована.
Нови Владичански двор је изграђен у порти крагујевачке цркве, која се налази у самом центру града. Реч је о објекту српско-византијског стила, а његов аутор је архитекта Сава Стражмештеров из новосадског Завода за заштиту споменика културе, који је радио и на обнови манастира Хиландара.

http://i37.tinypic.com/2ivk8i.jpg

http://i34.tinypic.com/2a75ump.jpg

Vatrogasni dom

10.decembra.1887. godine u Kragujevcu je osnovana "Dobrovoljna požarna družina" koja je kasnije prerasla u Društvo.
4.jula.1933. godine, dobrotvor i zadužbinar Jelena Radojkić podiže požarni dom u Kragujevcu i poklanja ga Dobrovoljnom društvu. Tako da je zgrada u kojoj su i danas Vatrogasni bataljon i Dobrovoljno vatrogasno društvo, vlasništvo ovog društva.

http://i35.tinypic.com/29dh44y.jpg

Zgrada Suda

Притом један осврт на

ИСТОРИЈАТ ПРАВОСУЂА У КРАГУЈЕВЦУ

1. Кратак осврт на историјат Српског и Крагујевачког правосуђа

Крагујевачко правосуђе је најстарије у Србији, јер је први државни суд у Србији основан у лето 1820. године (највероватније 19. јула). Овај суд је имао различите називе: "Општенародни сербски суд", Народна канцеларија" и "Суд народни сербски". Суд је имао печат "Суд обшченародни сербски". Судије овог суда су били: Павле Сретенвић, Јован Протић, Атанаско Марић, прота Матеја Ненадовић, Радојица Жујевић и Пане Јеремић из Ресаве. Писар је био Ђорђе Протић.

Полако, али сигурно, Кнез Милош је стварао судијску организацију у Србији и по степенима судовања. Тако је почетком октобра 1823. године, Кнез одлучио да Крагујевачки народни суд подигне на степен апелационог (жалбеног) суда, односно вишег народног суда, који је добио назив "Опченародни суд". По писменом акту Кнеза Милоша, Суд се "има занимати извиђенијем и пресуђивањем ђела и распра свега народа Београдског пашалука". За председника овог Суда постављен је кнез Јован Бобовац, а за чланове: Павле Радомировић, Милета Радојковић, Митар Којић, Атанаско Марић, Миленко из Пожаревца и Пане Јеремић из Ресаве. За писаре су постављени:Ђорђе Протић, Стева и Јокса Пантелић.

У даљем развоју судства у Србији, по одлуци Кнеза Милоша, на дан по Светом Николи 1824. године, у Крагујевцу је основан највећи народни суд " Совјет србски", чији је први председник био кнез Јован Бобовац, а од 1826. године председник овог Суда је био прота Матеја Ненадовић.


Већ 6. јула 1825. године Кнез Милош је донео "Наставленија издата магистратима", у којима је одређено како ће судови радити. Наставленија су касније више пута допуњавана и пречишћавана. На дан 19. децембра 1828. године, донет је Пословник народног суда, а 1830. године Кнез Милош је основао Законодавну ("законодателну") комисију, чији је председник био Вук Стефановић Караџић.

На Сретењској великој народној скупштини 15. фебруара 1835. године, донет је Сретењски устав, најнапреднији у то време у Европи.

За даљи развој судства у Србији било је од изузетног значаја оно што су предузели Кнез Александар Карађорђевић, посебно Кнез Михаило Обреновић, али и Краљ Милан Обреновић, за чије владавине је донет и познати устав из 1878. године.

У другој половини 19. века правосуђе се у Крагујевцу развијало у складу са развојем правосуђа у Србији.

2. Судска зграда у Крагујевцу

Градња судске зграде у Крагујевцу је уствари саставни део градње зграде за окружна начелства и окружне судове у Србији у другој половини 19. века и на почетку 20. века.

У Србији, у градовима, у дужем периоду током 19. века присутан је модел зграде "магистрата", као средишњег јавног објекта. Јављају се - граде палате новог типа. Прва је Капетан Мишино здање у Београду, саграђена од 1858. до 1863. године. Аутор овог здања је млади чешки архитекта Јан Неволе. Његов ученик Коста Шрепловић је касније уградио поједине детаље овог Здања у Старо здање у Буковичкој Бањи. Пред крај 19. века у Србији се граде палате окружних начелстава, које су иставремено биле намењене и за окружне судове. У Пожаревцу је од 1886. до 1889. године подигнуто Окружно здање, 1893. године је завршено здање Окружног суда у Јагодини, а 1904. године здање Окружног суда у Крагујевцу.

Од свих судских палата само је зграда Окружног суда у Крагујевцу дошла на селективну листу објеката од изузетног значаја, док су остале судске зграде добиле нижи степен заштите, па и зграда Окружног здања у Пожаревцу, која је уврштена у споменике културе од великог значаја, односно степен ниже од Крагујевачке зграде.

Овоме су свакако допринели разни догађаји - екстеријер зграде, изузетан простор у холу, а посебно чињеница да је из ове зграде Врховна команда Војске Краљевине Југославије командовала српском војском од 26. јула 1915. године до 23.
октобра 1916. године, односно двема најславнијим биткама српске војске у историји- Церском и Колубарском битком, као и чињеница да је у великој сали ове зграде 26. августа 1915. године, одржана знаменита заједничка седница владе Краљевине Србије, на челу са председником Николом Пашићем и врховне команде Војске Краљевине Србије, на челу са војводом Радомиром Путником, на којој је донета историјска одлука да се у условима опште неравноправности са непријатељем, пружи оружани отпор аустроугарској и немачкој војној сили.

Зграда суда је започета од династије Обреновића - Кнеза Александра, а завршена од династије Карађорђевића - Краља Петра Првог.

Краљ Петар је задржао грб Обреновића на згради, који је, после убиства Краља Александра у Марсеју 1934. године, неразјашњено нестао са зграде. Зграда је до 1946. године била без грба, а тада је уграђен Грб Авној-а. Коначно, приликом замене кровне покривке на згради у 1995. години, рестауриран је и уграђен првобитни грб.

По завршетку зграде, у њу су усељени Окружно начелство и Окружни суд. Дотле је Окружни суд био смештен у Господар Јевремевом здању, које се налазило између данашње Поште и Хотела "Дубровник" (пре ИИ светског рата - Занатски дом).
Сада је зграда Суда једна од најбоље уређених старих зграда - палата у Србији, по много чему.

3. Архитектура палате Окружног начелства - зграде Окружног суда -у Крагујевцу

Палата Окружног начелства, односно зграда Окружног суда, несумљиво најрепрезентативнија је зграда у крагујевачкој историји. Према пројекту једног од најпознатијих српских архитеката на прелазу 19. у 20. век Николе Нестровића, грађена је у периоду 1902.-1904. (1907.) године ; дакле започета је за владавине династије Обреновића, а завршена за владавине династије Карађорђевића.

У стилском смислу објекат је грађен у духу електичког академизма са доминантним ренесансним и барокним елементима, заснованог на симетрији, рашчлањавању централног разалита главне фасаде. Конципиран је као тробродна једноспратна грађевина која се завршава кровним венцем са балустрадама. На крајевима венца централног дела постављене су две алегоријске фигуре које симболишу Закон и Правду, а у основи изнад улаза тимпанон са државним грбом. Централни део главне- чеоне фасаде завршава се четвоространом куполом зарављеног врха са оградом од кованог гвожђа. Рељефна декорација фасаде је богата. Прозори у приземљу су лучно завршени, а на спрату архитравно и надвишени су троуггластим тимпапонима. Посебну вредност ове једне од највећих управних зграда Србије представља њен ентеријер. Пре свега ту је главни хол са галеријом, монументалним степеништем, монолитним гранитним стубовима, богатом барокном пластиком на зидовима и таваници. Главна судска дворана на спрату је обрађена у истом духу и са холом чини јединствену ентеријерску целину. Ентеријер наведених простора потврђује важност и достојанство читавог објекта и његове функције.

Репрезентативност објекта и читавог простора увећана је и изграђеним сквером у стилу француске вртне архитектуре на којем је 1992. године постављен споменик Војводи Радомиру Путнику.

Узимајући у обзир пре свега ове грађевинско-архитектонске и уметничке вредности, али и његов историјски значај у И светском рату, Завод за заштиту споменика културе је својим Решењем бр. 125/1 из 1969. године, објекат утврдио за споменик културе, а Скупштина Републике Србије га је категорисала као непокретно културно добро од изузетног значаја ("Сл. гл. СРС" 14/79).

До данашњех дана зграда Окружног суда је задржана у свом аутентичном облику с тим што је тавански простор претворен у административни, а због неопходних потреба функције више правосудних органа.

Опсежни конзерваторски радови, пре свега у ентеријеру, извођени су у периоду 1963.-1972., 1973. и 1994.-1996. године, али најзначајнији су ипак рађени у екстеријеру у периоду од 1996.-2000. године, када је рестаурирана и враћен је оригинални тимпанон са грбом из времена грађења. Истовремено адаптиран је таван источног крила и изведена мермерна облога свих ходника.

http://i34.tinypic.com/funozk.jpg

http://i36.tinypic.com/116opcn.jpg

http://www.kragujevac.sudovi.net/images/gallery//Zgrada%20front.jpg

http://www.kragujevac.sudovi.net/images/gallery//Stepeniste%202.jpg

http://i36.tinypic.com/2uzxf2q.jpg

http://i36.tinypic.com/2vnrklz.jpg

Zgrada buduceg Apelacionog suda

Trenutno је Kragujevački Institut za javno zdravlje i centralna gradska ambulanta.Jedna od najlepsih gradjevina u Kragujevcu.

http://i36.tinypic.com/a6wav.jpg

http://i35.tinypic.com/2a4tqhu.jpg

Veoma lijepe slike i dobra ideja za thread. Steta sto su mnogi objekti oronuli ili su isarani grafitima. Nadam se da ce biti jos fotki.

Prema dosada vidjenom Kragujevac ima sta da ponudi od starih kultura i arhitektura,i potrebna je jedna jaka akcija,kako bi se ti objekti dodatno ocuvali,odnosno bili spaseni spaseni od propadanja.

Steta sto neki gradjani Kragujevca ne shvataju njegovu bastinu,pa na razne nacine oskrnjavaju veoma znacajne objekte iz istorije Kragujevca i Srbije.

Naravno da ce biti jos puno fotki,jer Kragujevac poseduje pravu riznicu monumentalnih gradjevina!:cheers:

Spomen park „Kragujevački oktobar“ u Sumaricama

- je posvećen streljanim građanima Kragujevca od strane Vermahta 21. oktobra 1941. godine Kragujevac. Oko 7000 njegovih stanovnika, među kojima oko 300 učenika i petnaestoro dece od 8-12 godina je streljano u Šumaricama. Po Nemačkim izvorima streljano je 2.795 lica uključujući i oko 300 đaka.

U spomen na žrtve streljanja čitav prostor Šumarica je pretvoren u spomen-park u kome se, između ostalih, nalaze Spomenik streljanim đacima i profesorima, Spomenik bola i prkosa, Spomenik čistačima obuće, spomenik “Sto za jednog”, spomenik “Otpora i slobode”… Na ulazu u spomen park podignuta je impozantna zgrada spomen-muzeja “21 oktobar” u čijoj je arhitekturi naglašena simbolika kragujevačke tragedije. Odsustvo otvora (prozora) na fasadama sugeriše bezizlaz nenaoružanih ljudi ispred mitraljeskih cevi, trideset kubusa - trideset masovnih grobnica u Spomen-parku, a providne piramide od pleksiglasa na njihovim vrhovima predstavljaju poslednji pogled žrtava uperen ka nebu.

Poseban pijetet prema žrtvama tragedije u Šumaricama je iskazan pretvaranjem čitavog područja na kome je izvršeno streljanje u Memorijalni park 1953. godine. Sledeće, 1954. godine, pripremljen je generalni urbanistički plan uređenja, čiji su autori arhitekte Mihajlo Mitrović i Radivoje Tomić, i po kome prostor Šumarica predstavlja posebnu urbanističku celinu, čiji su glavni elementi grobnice stradalih. Njih povezuje kružni put dužine sedam kilometara, a infrastrukturu Spomen - parka čine i pešačke staze i odgovarajući turistički objekti. Zelene površine su oplemenjene i kultivisane.

Urbanističkim planom je predviđeno da svaka humka bude obrađena kao posebna vajarsko - arhitektonska celina. Do sada je umetnički oblikovano 14 humki i postavljeno deset spomenika.

Spomenik V/3

Spomenik streljanim đacima i profesorima (Miodrag Živković, akademski vajar, 1963) nalazi se na mestu gde je streljana najveća grupa učenika zajedno sa 18 profesora. To je grandiozna skulptura u kojoj se moćni, razgranati blok od belog betona preobražava u nežnu pticu slomljenih krila, prekinutu u letu. Simbolizuje polet i snagu mladosti presečene u trenutku kada se spremala da se otisne u život.

http://i33.tinypic.com/1erih2.jpg

http://i37.tinypic.com/33kaxcp.jpg

http://i34.tinypic.com/2v8s9br.jpg

http://i38.tinypic.com/2q8bod2.jpg

http://i36.tinypic.com/205b88g.jpg

Spomenik bola i prkosa

"Spomenik bola i prkosa" (Ante Gržetić, akademski vajar, 1959), podignut je na mestu gde je 21. oktobra 1941. godine u Šumaricama streljana jedina žena - Nada Naumović. Kroz čistotu obrade mermernog bloka predstavljene su figure muškarca i žene u samrtnom grču. Ženski lik, snažno izvijen unazad, još uvek prkosi smrti, a muški, bolno savijen u oštrom luku napred polako pada ka zemlji.

http://i35.tinypic.com/14obne0.jpg

http://i37.tinypic.com/2h4ff2f.jpg

Spomenik "Kristalni cvet"

Pored grobnice u kojoj su sahranjeni streljani čistači obuće, Romi, dečaci od 12 do 15 godina, nalazi se spomenik "Kristalni cvet" (Nebojša Delja, primenjeni umetnik, 1968). Geometrijski svedenim formama cveta i zaobljenim čašivama simbolizuje tek razvijeni pupoljak, presečen na dva dela. Belina cveta ističe moralnu čistotu dečaka, a crne čašice, pored boje njihovog tena, asociraju na smrt i tamu podzemnog sveta.

http://i34.tinypic.com/30x78dx.jpg

http://i36.tinypic.com/vr96gy.jpg

Spomenik "Kameni spavač"

Među streljanim Kragujevčanima bilo je dosta ljudi iz okolnih sela i njima je posvećen spomenik "Kameni spavač" (Jelica i Gradimir Bosnić, arhitekte, 1969). Predstavlja posebnu arhitektonsko - skulptoralnu celinu u okviru Spomen - parka. Vencem od betonskih blokova, nejednake visine i zaobljenim i masivnim mermernim skulpturama, ovaj spomenik podseća na seosko dvorište u kome dominiraju stogovi sena.

http://i37.tinypic.com/2v1kp02.jpg

http://i37.tinypic.com/vnkvn5.jpg

Spomenik "Sto za jednog"

Bronzanim spomenikom "Sto za jednog" (Nandor Glid, akademski vajar, 1980) okrutna naredba generala Bremea je likovno uobličena kroz mrežu isprepletanih i deformisanih ljudskih tela, čiji se oblici postepeno gube i prerastaju u veliko, moćno stablo.

http://i38.tinypic.com/30k356x.jpg

http://i36.tinypic.com/mhr9dd.jpg

"'Spomenik otpora i slobode"

"Spomenik otpora i slobode" (Ante Gržetić, akademski vajar, 1966) predstavlja smrtno ranjenog čoveka klonule glave, koji se poslednjim trzajem, napetih mišića, bori za još neki trenutak života. Ali, iznad njega se uzdiže beli obelisk, ko trijumf života nad smrću, a njegova apstraktna forma se na vrhu razdvaja u slovo "V" (victoria), simbol pobede.

http://i34.tinypic.com/345ipea.jpg

Spomen obeležje naroda Hrvatske "Krugovi"

Spomen obeležje naroda Hrvatske "Krugovi" (Vojin Bakić, vajar i Silvana i Josip Sajsl, arhitekte, 1981) se sastoji od sedam međusobno povezanih čeličnih diskova i predstavlja svetlosno središte koje objedinjuje tri grobnice. Krugovi, kao simboli savršenstva, ovde su deformisani, čime autor pokazuje da je život na ovom mestu 21. oktobra 1941. godine bio daleko od te predstave.

http://i34.tinypic.com/20jqoug.jpg

Spomenik "Protiv zla"

Spomenik "Protiv zla" (Miguel Romo, akademski vajar-Meksiko, 1991) je oblikovan kao kockast, kompaktan mermerni blok sa uklesanim religioznimsimbolima iz Apokalipse (Strašni sud), koji govore o pravednoj kazni ili nagradi za učinjena (ne)dela.

http://i34.tinypic.com/1seg0m.jpg

http://i35.tinypic.com/2lt3r7.jpg

Cehoslovacko vojno groblje

Локалитет тзв. Чехословачког војног гробља представља место страдања 44 Словака, припадника 71. аустро-угарског тренчинског пешадијског пука аустро-угарске Војске који су стрељани као одмазда за побуну коју су организовали.

У последњој години Првог светског рата избила је побуна војника 71. аустро-угарског тренчинског пешадијског пука у коме је било највише Словака, а нешто и Чеха. Војници овог пука стигли су у Крагујевац из Русије након потписивања Брестлитовског мира 1918. године. Они су били под снажним утицајем Октобарске револуције тако да су устали против својих старешина, Немаца и Мађара. Због таквог чина суђено им је преким судом, а затим су на Становљанском пољу и стрељани.

Године 1924. у знак сећања на овај догађај подигнут је споменик. Исклесан је од белог мермера, на чијем се врху налази бронзана фигура орла, раширених крила. На самом споменику урезан је крст, обојен црно, испод кога се налази текст:


Споменик

милој браћи Чехо-Словацима

стрељаним у побуни

21. јуна 1918. год.

у Крагујевцу

Испод текста налази се 44 имена стрељаних Чехословака.

Иза споменика налазе се две гробнице, а простор око споменика и гробница ограђен је бетонским парапетом и металном оградом. На улазу у ограђен простор постављене су две фигуре лава.

Током 2005. и 2006. године, средствима Министарства рада и социјалне политике, Завод за заштиту споменика културе - Крагујевац реализовао је прву фазу рестаураторско-конзерваторских радова чији је циљ био основна заштита овог важног локалитета. Радови мањег обима настављени су и 2007. године средствима словачке стране која је показала интересовање за обнову и редовно одржавање овог војног меморијала.

Детаљније о Чехословачком војном гробљу у Крагујевцу можете прочитати на веб страници ``Војни меморијали - Србија``.

http://i38.tinypic.com/2vmvjix.jpg

http://i34.tinypic.com/zlxg6q.jpg

http://i35.tinypic.com/jkhqiv.jpg

Споменик погинулим борцима Шумадијске дивизије другог позива до 1918. Шумарице

http://i36.tinypic.com/2yxqkqa.jpg

На слици је табла која обележава старо војничко гробље у Шумарицама

http://i38.tinypic.com/b9c4gp.jpg

Cтаро војничко гробље у Шумарицама

При самом улазу у крагујевачке Шумарице, са леве стране пута за Горњи Милановац, налази се једно од најстаријих војничких гробља у Шумадији. Настало је у XIX веку, а на њему је сахрањен велики број војника из Балканских и I Светског рата.
Српско војничко гробље у Шумарицама представља неисцрпан извор података а споменици њему, по облику и богатству орнамената, вредан прилог нашем народном стваралаштву. Орнаменти су бојени разним бојама, а заступљени су разноврсни мотиви, што гробљу даје изузетну вредност.
У близини гробља налази се уметничка фигура лава у природној величини (дужине 2.20 м, ширине 1 м и висине предњег дела 1 м) коју је пре I Светског рата краљ Петар I Карађорђевић наручио за храм Св. Ђорђа на Опленцу. Међутим, аустро - угарске окупационе власти наредиле су 1915. да се лавља фигура пренесе уКрагујевац и постави испред гробља на коме су сахрањени окупаторски војници, умрли или погинули у Шумадији. Другу, истоветну, лављу фигуру, одвезли су 1918. Аустријанци у непознатом правцу, и поред свих напора до данас јој се није ушло у траг.

http://i36.tinypic.com/5bpati.jpg

http://i38.tinypic.com/30rxy1h.jpg

http://i33.tinypic.com/t7fu5t.jpg


"Jedan lav"

http://i37.tinypic.com/2lc00ns.jpg

Kakva je tu qca bila nekad... Strasno sto su je neki debili upalili...

Kakva je tu qca bila nekad... Strasno sto su je neki debili upalili...

Grehota!Ljudi ne znaju sta znace Sumarice i nemaju nikakav pijetet prema tome.Do sutra moze da se nabraja vandalizam koji napravljen posleratnim Sumaricama.

Hram Svetih novomučenika kragujevačkih u Šumaricama

Objekat je poceo da se gradi 2002.Nalazi se nadomak Spomenika streljanim đacima V/3.

http://i33.tinypic.com/fvh06g.jpg

http://i34.tinypic.com/2hyz0vs.jpg

Ostali spomenici u Spomen-parku Sumarice


http://i35.tinypic.com/25i7jww.jpg

http://i35.tinypic.com/2qtk5y8.jpg

kod V/3

http://i36.tinypic.com/8ye2ht.jpg

Sad cemo malo hronoloski o istoriji,arhitekturi i urbanom razvoja grada Kragujevca.Mozda ce se neke stvari ponavljati,ali je sve u cilju boljeg pregleda.

СТАРЕ КУЛТУРЕ НА ТЛУ ШУМАДИЈЕ

Подручје града Крагујевца и његове околине било је насељено још у праисторијско доба, о чему говоре многобројни предмети и археолошки споменици пронађени на тлу Шумадије.
Најстарији археолошки подаци говоре да је у Шумадији живео човек још у старијем каменом добу - палеолиту (Градац, Рисовача). Пећине су биле места која су пружала идеалне услове за живот, а уређиване су у привремена станишта палеолитских људи. Тако су повољност географског положаја и природни услови Крагујевца и његове околине створили погодности за људски живот од најстаријих времена. Ту констатацију потврђују археолошки налази и локалитети. Основна карактеристика живота људи на овим просторима била је борба за опстанак и преживљавање. Била је то сакупљачко - ловачка привреда.
Култура првих земљорадника и сточара развија се у Шумадији у време млађег каменог доба - неолита. Бројни археолошки налази сведоче о животу и боравку људи (Дивостин, Гривац, Бање) на овом простору. То неолитско становништво становало је на тлу Шумадије у полуукопаним колибама, које су у основи имале елипсу, са шаторском конструкцијом од дрвета. Насеља су се формирала без неког реда, спонтано, на местима где су били добри услови за живљење. Археолошки материјал из овог периода, пронађен на тлу Шумадије, доста је бројан.
Током млађе фазе неолита започиње у Шумадији изградња надземних кућа за становање. Интересантно је да је терен на коме настају те куће за становање претходно нивелисан и посут ломљеним каменом.
Крајем неолита, све области у Шумадији веома су добро насељене. Поред старих насеобина, јављају се нове (Бадњевац, Мало Крчмаре, Црни Као, Адровац, Блазнава, Липовац, Кнежевац итд.). Оруђа и оружје које користи неолитски човек на овим просторима махом су од глачаног камена, а керамичко посуђе изузетно је богато облицима.
У време бакарног и бронзаног доба, на подручју Шумадије пронађен је материјал који указује на живот и делатност људи (Ђурђево, Комарице, Крагујевац, Корићани, Поповић), као и једно насеље градинског типа, са збијеним кућама.
Прве историјске групе становника: Трибали, Дарданци и Мези појављују се током бронзаног доба на овом тлу. У наредним вековима, заједно са Илирима, даваће ове популације оригиналан печат култури Балканског полуострва.
Етничка и културна стабилизација старобалканских племена биће завршена на овим просторима у гвозденом добу (1200 - 800. год. пре н.е.)

КУЛТУРА

ПОЗОРИШНИ ЖИВОТ

ПРВЕ ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ

Посебну пажњу у културној историји Крагујевца привлачи историја позоришта. Наиме, овде је основано прво позориште у Срба јужно од Саве и Дунава. Трајало је овде позориште дуги низ година, било веома присутно у животу града, и обезбедило Крагујевцу значајно место у културној историји Србије.
Почетак стварања позоришта у Србији веан је за учитеље Георгија (Ђорђа) Евгенијевића и Илију Мандића, који су у Крагујевцу 1825. године, уз помоћ ђака, извели прву позоришну представу. По свој прилици, ови учитељи "нормалних" школа саставили су позоришну дружину од одраслих ђака, младића и грађана, према свом нахођењу и извели "мало представленије" ради увесељавања варошког живља.
Тешко је утврдити шта су учитељи ставили на репертоар своје дружине, али се може предпоставити да су саставили неки текст религиозне садржине или драматизовали једну од епизода из Светог Писма, како је било уобичајено у то време. Такође се, према каснијим вестима, закључује да су њихове представе биле под великим утицајем "пречанских", тим пре што суобојица у Крагујевац дошли из Војводине.
Сличне представе организоване су у Крагујевцу и касније. На пример, у благајничким књигама из 1827. налазимо да је Јоакиму Вујићу исплаћен, у две рате, хонорар од 440 гроша за учешће у приређивању позоришних представа са ученицима дилетантске дружине Ђорђа Јевгенијевића. У 1929. години издато је из Народне благајне крагујевачким учитељима "здјешњим о театру" 200 гроша за извођење неке представе у вароши.

КЊАЖЕСКО - СЕРБСКИ ТЕАТАР

На позив кнеза Милоша Обреновића дошао је 1834. године у Крагујевац Јоаким Вујић, "славено - сербски списатељ", са задатком да организује рад позоришта. Као личност од великог позоришног искуства и добар познавалац "театралног" репертоара, који је по многим градовима Србије "театре играо" и добро познавао Србију са својих ранијих путовања, основао је 1835. године "Књажеско - сербски театар". Са платом од 10 гроша месечно, постављен је од стране кнеза Милоша за директора Театра, за који је подигнута посебна зграда уз тадашњу "Књажеску типографију". Тако је у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, започео рад првог националног Театра у Срба.
Прва позоришна представа, у присуству кнеза, чиновништва и осталих угледних варошана, позваних од стране кнеза, играна је у марту 1834. године. Представа није била јавна.
Трупа овог позоришта била је састављена од државних чиновника и ђака. Сам Вујић набавио је нешто позоришних реквизита и намештаја. Столар Јова је за 79,11 гроша, на време завршио бину и клупе за седење, док је молер за 70 гроша обавио молерске радове, такође на време.
Глумци првог српског позоришта били су: Сретен Поповић, Јован Мариновић, Арса Луњевица, Димитрије Црнобарац, Филип Христић, Јован Перуничић, Антоније Мајсторовић, Стеван Груборовић, Милан Давидовић, Стојан Јовановић - Цукић, Живадин Васовић, Петар Радовановић и сам Јоаким Вујић. Јеца Берман, жена директора "Типографије" помагала је око костима, што се може сматрати зачетком српске костимографије, док је представе режирао Јоаким Вујић. Како у трупи није било жена, мушкарци у женским хаљинама тумачили су њихове улоге. У то време тешко да се могао наћи родитељ који би својој ћерки дозволио да игра на бини. Поред тога, жене су у тада биле неписмене, па нису ни могле учити улоге.
Тај први српски театар имао је и свој стални оркестар. Била је то "Књажеско - сербска банда" Јосифа Шлезингера, која је свирала између чинова, као и у комадима са певањем.
Представе су даване и наредних година. Поред обичних, на репертоару су биле и свечане представе, које је Вујић организовао поводом гостовања високих званица. према сачуваним усменим сведочанствима, записаним у прошлом веку, по наредби кнеза Милоша прикупљали су Вујић и Книћанин по вароши хаљине и накит за неке представе у театру.
У фебруару 1835. године, када је "сретењска овогодишња скупштина била", на репертоару Театра био је Вујићев превод драме "Фернандо и Јарика" а од нештампаних комада "Ла Перуз", ?"Бедни стихотворац" и "Шнајдерски калфа". У Крагујевцу је игран и комад "Бегунац" од Коцебуа у преводу Александра Загорца, као и пригодни комади "Сербија у време светога Књаза Лазара у 16 представленија" и "Востановленије Сербије чрез Светлог Књаза Милоша у 10 дејствја". Пригодан је био и комад Ј. Вујића "Бој на Чачку".
У истој згради у којој је било позориште, извођени су, 1835. године, и први модерни "ђозбојаџилуци" (мађионичарске представе). Били су то први мађионичари у вароши.
У 1836. години није у Крагујевцу било много позоришних представа, јер је и кнез у њему мало боравио. Те године Вујићево позориште прекинуће рад, али ће његова традиција бити настављена већ 1840. године

ПРОСВЕТА

ОСНОВНО ШКОЛСТВО

Основно школство у Крагујевцу, до друге половине XIX века, није довољно проучено, тако да неких конкретних података о школама пре овог периода скоро да и нема. Ипак, неки детаљи су познати.
У време Аустро - угарске окупације (1718 - 1739), у Србији се отварају школе у већем броју места, па је једна таква отворена и у Крагујевцу (1724 - 1725), а у њој за учитеља постављен Петар Нинковић.
Током I Српског устанка, сазрева свест о школству као националној потреби, и у том смислу нахијски главари доносе одлуку "да свака нахија има да добије по једну школу". Тако се и у Крагујевцу, 1805. године отвара школа, о којој се, међутим, не зна ништа сем да је радила до 1813. године.
По завршетку II Српског устанка, у Крагујевцу почиње да ради школа коју оснива сам кнез Милош Обреновћ, "за њу жртвујући" неколико кеса гроша. Као први учитељ у овој школи помиње се извесни Андреја. Према путописцу Пирху (1829), налазила се поред Кнежевог конака, а Јоаким Вујић је 1826. записао да је била смештена у две зграде, са станом за учитеља. Ову школу похађала је и кнежева кћи Јелисавета (1822), а у то време, учитељ је био Аврам Гашпаровић. У школи су се учили бувар, часослов, псалтир, катихизис, словенска граматика и аритметика, међутим, како никаквих правила и прописа о уређењу у школа није било, учитељи су, по сопственом нахођењу предавали оно што су сами знали.

ГОРЊА ОСНОВНА ШКОЛА

У другој половини XIX века Србију захвата талас отварања школа, па је и у Крагујевцу, 1865. године подигнута школска зграда, на месту данашњег Дома пензионера, и у њој отворена школа која је, у почетку, примала искључиво женску децу. По томе је и добила име "Женска основна школа". Када је омогућено да школу похађају женска имушка деца заједно, школа је променила назив у "Горња основна школа", јер се налазила у горњем делу тадашње вароши.
Временом, школа се ширила, па је тако забележено да је 1887. године добила још једну нову зграду са шест учионица, две канцеларије и две просторије за послужитеље. Према извештају Михајла Илића, школског надзорника, из 1903. године, у Горњој основној школи била је смештена Грађанска школа коју је из свог буџета финансирала Општина крагујевачка, а један разред Горње основне школе био је смештен у Карађорђевој улици, у кући коју је школи завештао трговац Тодор К. Чомић. Од 1904. године, школа користи кућу - завештање Милеве и Јосифа Бркића која се и данас налази у крагујевачкој Главној улици, у којој су се налазили једно одељење забавишта и станови за неколико послужитељских породица.
Ширењем вароши, Горња основна школа постала је премала за сву децу из, како се онда говорило, Доње вароши, која су у њу пристизала. Зато је 1887. покренута иницијатива да се за Доњеварошку децу изгради посебна школска зграда. Тако је, са десне стране Лепенице подигнута нова школа, која је добила назив, "Доња основна школа".

СРЕДЊЕ ШКОЛСТВО

КРАГУЈЕВАЧКА ГИМНАЗИЈА

Хатишерифом из 1830. године, Србима је дозвољено да сами установљавају школе, болнице, штампарије и пошту. Исте године, на настојање Вука С. Караџића и Димитрија Исаиловића у Београду почиње са радом "Верховна" или Виша школа, коју ду, две године, похађали и кнежеви синови Милан и Михаило. Када се Димитрије Исаиловић, 1833. године са Типографијом преселио у Крагујевац, кнез је наредио да и ђаци крену за наставником. Тако је Велика школа у престоници Србије почела са радом у новембру 1833. године, са 34 ученика и једним професором. Две године касније, 1835. године, школа је званично названа Гимназија. У то време имала је четири разреда и четири професора, а у школској 1838/39 години добија и пети разред. Школа је у почетку била устројена по "Устави народни школа у Књажеству Сербије", одобреном и потврђеном од кнеза Милоша Обреновића. Био је то први школски закон у Србији, на основу кога су касније отваране и Гимназије у другим местима. Кнез је указом од 1. јула 1838. године продужио школовање у Гимназији у Крагујевцу на шест година.
Бурни политички догађаји са средине XIX века узроковали су да Крагујевачка Гимназија буде укинута 1842. године, али то је потрајало само до 1845, када се крагујевачка Општина обратила Министарству просвете са молбом да се у Крагујевцу поново отвори Гимназија. Државни савет тада доноси одлуку да се полугимназија из Чачка пресели у Крагујевац. Полугимназија је у Крагујевцу почела да ради у "Гостинском конаку" и ту остала све до школске 1851/52 када је пресељена у "правитељствено" здање крај старе цркве. Како због повећања броја ученика нису сви могли похађати школу у овој згради, купљена је најближа кућа до школе, која је припадала цркви. Тако је Гимназија радила у две школске зграде, у једној виши а у другој нижи разреди. 1868. године дозидане су две учионице и један ходник.
Школске 1846/47, отворен је при Гимназији четврти разред. Све до септембра 1861. када је отворен пети разред, школа је радила као полугимназија. Наредне године отворен је и шести разред а од 1891. Гимназија у Крагујевцу добија и седми и осми разред.

У овом периоду развијане су, у Гимназији разноврсне ваншколске активности. Народна библиотека пчела је да ради у Гимназији 26. јуна 1886. године, а добијала је књиге од Народне библиотеке у Београду. Два месеца радила је у посебној згради а потом је делила субину Гимназији. Године 1868. основано је ђачко удружење "Подмладак", које је, са малим прекидима, радило све до II Светског рата.

Прва школска слава у Србији

На предлог ректора Лицеја, основаног у Крагујевцу 26. јуна 1838. Атанасија Николића, уведен је за редован школски празник 14. јануар (у славу Светог Саве, првог српског просветитеља) у Гимназији и Лицеју.
Први пут је Св. Сава у школи прослављен као школска слава 14. јануара 1840. године у Крагујевцу. Према посебно припремљеном сценарију, пошто су се у раним јутарњим сатима окупили, професори и ученици Гимназије и Лицеја као и "обштество крагујевачко", кренули су у свечаној поворци према Старој цркви, певајућ све време "тропар светитеља". По завршеном верском обреду, гимназисти су отпевали песму Вукашина Радишића, написану специјално за ту прилику. Затим је говорио ректор Атанасије Николић, препоручујући ученицима да се "са љубављу посвете науци". После њега је у име Лицеја говорио Константин Николајевић, а у име ученика Алекса милинковић, ђак "реторике". После ових говора, ученици су отпевали веома лепу песму Григорија Новаковића која ће касније постати прихваћена као химна светосавских свечаности.
Одуком Књажевског Намесништва, ова слава уведена је у све школе у Србији, а Св. Сава постао је "патрон свију народних школа у Књажевини". Тако је прослава Светог Саве у крагујевачкој Гимназији превазишла локалне оквире и раширила се по целој земљи, где је њен патрон вековима био присутан као народни просветитељ.

Нова школска зграда грађена је од 8. априла 1885 до краја 1886. Први радни дан у новој школи био је 21. октобар 1887.
Крајем XIX века Гимназија израста у модерну школску установу која ученицима даје широко образовање припремајући их школовање на Великој школи, а од 1905. године на Универзитету у Београду. Од 1898. до 1905 носила је назив "Милош Велики", а од тада "Гимназија у Крагујевцу".
После I Светског рата Гимназија у Крагујевцу наставила је са радом јануара 1919. године, по скраћеном наставном програму. За пчетак рада коришћен је део намештаја Општинске реалне гимназије која је радила за време окупације. Седамнаест одељења слушало је наставу пре подне, а седам поподне. У овом периоду извршено је спајање Прве и Друге крагујевачке гимназије, а први испит зрелости одржан је маја 1919. године. Године 1920. године у Крагујевцу је отворена Женска гимназија, а Друга мушка наставила је са радом као непотпуна све до 1931. када се укида.

ПРВА ЗАНАТЛИЈСКА ШКОЛА У СРБИЈИ

Прва занатлијска школа у Србији основана је 14. марта 1854. године у Крагујевцу. Редовна настава започела је у њој 4. јула 1854. са 12 ученика. Била је то прва школска установа за образовање квалификованих радника разних струка: бравара, колара, дрекслера (стругара), ковача и машиниста.
Школа је основана на предлог тадашњег управника Тополивнице Шарла Лубрија. Била је смештена у кругу Тополивнице, у једној касарни и имала је интернат. Ученици су у почетку слушали теоријску наставу (два часа дневно) и имали практичне вежбе које су оржаване у радионицама Тополивнице. Први предавачи на Занатлијској школи били су свршени питомци Артиљеријске школе, а надзор над њом поверен је Шарлу Лубрију. Од првих дана школа је имала Уредбу и Правила о унутрашњем реду којих су питомци били дужни да се строго придржавају. Дисциплина је била војна а питомци су носили посебне униформе. Униформе калфи обележавали су жути ширити. У школи су предавани српски језик, географија са историјом, наука о природи, рачун, геометрија, физика, хемија, познавање материјала, познавање алата, цртање (слободно и са шестаром), краснопис и телесне вежбе.
Занатлијска школа није радила у приодима 1859. до1862. од 1876. до 1888. и од 1915. до 1920. године
У периоду између два рата (1918 - 1941), школа је радила по новом наставном програму који је унео доста новина.

ПРВА УЧИТЕЉСКА ШКОЛА У СРБИЈИ

Народна скупштина, која је у то време заседала у Крагујевцу, донела је 5. октобра 1870. године, на предлог Димитрија Матића, Закон о Учитељској школи (мушкој), после чега се приступило њеном оснивању.
Прва учитељска школа у Србији основана је 19. октобра 1870. у Крагујевцу и налазила се у једној згради на левој обали Лепенице, преко пута данашње Команде корпуса. Прва генерација имала је 25 полазника "који су навршили 16 година а нису старији од 20, да су без икаквих телесних мана... и да су доброг владања", док је први управник био Петар Карић из Стојника Јасеничког, школован у Русији. Учитељска школа била је предвиђена да траје две и по године, а прва школска година завршена је 26. јуна 1871,. када је одржан и први завршни испит. Прва генерација учитеља изашла је из Учитељске школе јуна 1783. и размештена је широм Србије.
Ученици Учитељске школе узели су активно учешће у догађајима из 1876. године познатим као "Црвени барјак". Због овога су, наредбом Министарства просвете четворица наставика разрешена дужности до су тројица ухапшена. Такође, два разреда Учитељске школе распуштена су на неодређено време. Услед овога, власти су донеле одлуку да се школа затвори. Као компензација, у Крагујевцу је отворена Женска учитељска школа.
Женска учитељска школа у прво верме није била права учитељска школа већ Виша женска школа, у којој су вршене припреме за полагање учитељског испита. Од 1903. године била је смештена у згради - заоставштини Милована Гушића а од 1906. у школи се обавља испит зрелости. Те године положило га је 16 кандидаткиња. После Балканских ратова, 1913. године Женска учитељска школа одвојена је од Више женске школе и смештена у Молеровићеву зграду. За директора је тада постављен Теодосије Бошковић. У Молеровићевој згради школа је остала све до 1928. када је за њу подигнута нова зграда.

ТРГОВАЧКА ШКОЛА

Са индустријским и урбаним развојем Крагујевца, јавила се, крајем XIX века пореба за школованим кадром трговачке струке. У том циљу, основана је, при Удружењу крагујевачке трговачке омладине, 1890. године, Трговачка школа.
У почетку, школа је трајала четири године, а на крају се полагао нижи течајни испит. Убрзо се, међутим, увидело да школа доноси велику корист граду, па је уведен и виши течај, у трајању од две године.
О финансирању школе старала се Крагујевачка трговачка омладина, а наставно особље чинили су професори, судије, управитељи других школа, књиговође и други. Настава је извођена само оним данима када трговачке радње у граду нису радиле, а полазници су, пошто би на крају школовања положили течајни испит пред изаслаником Министарства индустрије и трговине, стицали звање трговачких помоћника.
Све до 1905. године, Трговачка школа у Крагујевцу радила је као школа Крагујевачке трговачке омладине, а од тада до 1927. као "Недељна празнична школа". После тога, до 1945. када коначно престаје са радом, школа је радила као Вечерњи практични курс трговачке струке.

ВИШЕ И ВИСОКО ШКОЛСТВО

ЛИЦЕЈ - ПРВА ВИША ШКОЛА У СРБИЈИ

При крају прве владе кнеза Милоша Обреновића, на предлог тадашњег министра просвете и црквених послова, Стефана Стефановића Тенке да се "досадашња гимназија на степен Лицеума возвиси" основана је 1938. године у Крагујевцу прва виша школа у Србији - Лицеј.
Кнез Милош Обреновић је 19. јуна 1938. године упутио писмо "попечитељу просвештенија" у коме му препоручује да набави једног професора који ће истовремено и "директор Лицеума бити" и једног инжењера који ће "при Лицеуму потребан бити". Министар се обратио војвођанским Србима да му препоруче професоре, али како препоручени нису хтели доћи у Крагујевац, за прве професоре крагујевачког Лицеја поставиљени су Атанасије Теодоровић и Петар Радовановић и Петар Радовановић, дотадашњи професори Гимназије. Атанасије Теодоровић постављен је за првог Ректора Лицеума. Надзор над Лицеумом поверен је Димитрију Исаиловићу, а у циљу формирања стручне библиотеке Лицеја, Минстар се обратио у Беч, да му се пошаљу спискови нових и најбољих књига.
Лицеј је првобитно био смештен у "здање на Лепеници, које је варошки шпитаљ (болница) био", а од 1839. премштен је у нову зграду у господар - Јевремов или "Гостински" конак.
Предмети који су се изучавали на лицеју били су само продужетак гимназијског образовања, а професори Атанасије Теодоровић и Петар Радовановић предавали су их све. Били су то општа историја, чиста математика, статистика, немачки језик и цртање. До 9. октобра 1839. Лицеум и Гимназија радили су у истој згради, а тада је лицеј, као виша школа одвојен посебном уредбом.
Прва генерација "Лицејаца" бројала је 16 полазника, подељених у прво и друго филозофско одељење, и како није било уџбеника, учили су из бележака, онако како су им професори диктирали. Већ друге године, у Лицеј се уписало тридесет ученика, а шест професора предавало је осам предмета. У лицеју су, поред помеуте двојице, предавали још и Исидор Стојановић, Коста Бранковић, Димитрије Исаиловић и Атанасије Николић. На предлог Стефана Радичевића, "попечитеља просвештенија", отворено је, 1840. године Правно одељење, на коме су се предавали стручни предмети, и које представља претечу Правног Факултета и уједно прву правну школу у Србији. У Правно одељење ступало се по завршетку Филозофског оделења, а као први професори на њему забележени су Јован Стерија Поповић и Игњат Станимировић.

СТАРИ ЗАНАТИ И ЗАНАТЛИЈЕ

Као један од највећих центара обновљене Србије и седиште "врховног кнеза", Крагујевац је био место са великим бројем занатско - трговинских радњи.
У турско време, занатске радње биле су поређане у главној чаршији (од Каменог моста до Крста), свака са ћепенком за излагање робе, а њихови власници били су најпре Турци, а затим Срби, Цинцари и други. Могле су се видети врло разноврсне радње: абаџије, туфегџије, мумџије, асурџије, казанџије, ашчије, калајџије, чаруџије, кујунџије, налбанте, ћ-рамиџије, ужари, сапунџије, грнчари, калдрмџије и други.
По одласку Турака, рађају се и нови занати, а зна се да је сам кнез Милош Обреновић наређивао да се страни мајстори - занатлије позивају да у Крагујевцу раде и насељавају се. Сваки занат имао је у почетку свој руфет (еснаф). Пре доношења Уредбе о Еснафима (20. марта 1848), постојали су у Крагујевцу ови еснафи: арачко - ћурчијски, терзијско - трговачки, лецедерско - воскарски, ужарско - мутавџијско - ткачки, бакалско - трговачки, обућарски, абаџијски, ковачки, баштовански, механско - кафанско - пекарски, хлебарски, берберски и зидарско - тесарски. Уредба о Еснафима успоставила је међу њима чвршћи поредак и унела нова правила. Њеним дејством смањен је број еснафа јер су се сродни обједињавали, стварајући мешовите. После доношења Уредбе у вароши су основани и нови еснафи: пушкарско - налбанско - кожарски, бојаџијски, опанчарски, качерско - казанџијски, шумарски, коларски, лончарско - цигларско - ћерамиџијски, столарско - браварски и бозаџијско - алваџијски.

УГОСТИТЕЉСТВО

Угоститељство се у Крагујевцу јавља још у турско време. Зна се да су у XVII веку пстојала два караван - сараја, један на месту данашње хотела "Дубровник" а други на месту главне Поште, као и пет ханова, размештених на разним странама касабе.
У време прве владавине кнеза Милоша Обреновића, иако нико није могао отворити механџијску радњу или кафану без кнежеве дозволе, број кафана нарастао је до 72. Једна од најстаријих међу њима била је "Кнежева Кафана", у конаку Јеврема Обреновића. У њој је свако ко је дошао у Крагујевац могао "преноћити три дана о кнежевом трошку".
Током друге половине XIX века, крагујевачке кафане попримају модеран облик. Гости усвајају пристојне и отмене манире у весељењу уз кафу и дуван. кафане постају друштвене институције у којима се посматрају музичке дружине, мађионичари и комичари, у њима се изводе позоришне представе, одржавају састанци политичких партија, покрећу листови и часопоиси и одвија готово сав наш културни живот. Многе од ових кафана потрајале су скоро до II Светског рата, неке су упамћене и до данас, као рецимо:
"Шишкова кафана" - налазила се у главној улици, преко пута кафане "Милош Велики" и представљала стециште најотменијих Крагујевчана још од раних јутарњих сати.
Кафана "Талпара" - и данас је се сећају најстарији Крагујевчани, иако је порушена пред II Светски рат. Налазила се на месту данашње зграде "Завода за обрачун и плаћање" и представљала центар боемског Крагујевца. Име јој, иначе, потиче од дрвених талпи од којих је била изграђена. Срушена је 1938. године.
Кафана "Палигорић" - На месту где се улица Карађорђева рачва у улице Војводе Путника и Војводе Мишича, и данас се налази кафана коју је средином XIX века подигао Цинцар Риста Палигорић, названа по презимену свог првог власника. Име кафане убрзо је проширено и на читав градски крај око ње. "Палигорић" је у прошлости важио, а и данас је тако, као кафана у којој се служе специјалитети врхунског квалитета. У периоду између два Светска рата, служила је као састајалиште бројних сталешких и струковних удружења.
Кафана "Шумадија" - На углу улица Иве - Лоле Рибара и Милоја Павловића данас се налази рестаурирано здање некадашње кафане "Шумадија" у којем се налази истоимени тржни центар. Ову кафану Крагујевчани су звали "Маркићева кафана" по власнику Марку Ж. Ђорђевићу. Стара кафана "Шумадија" свакако је једна од највреднијих грађевина старог градског језгра.
Паралелно са кафанама, развијају се и хотели европског типа, међу којима су најпознатији:
Хотел "Таково" - на месту данашње главне Поште, имао је салу за ручавање, салу за концерте и балове, као и кафану покривену стаклом. Собе примерене најотменијим гостима као и беспрекорно држање послуге давали су овом хотелу европски ниво.
Поред хотела "Таково", вредни су помена и хотели "Јадран", "Русија", "Гушић" - на месту данашњег хотела "Зеленгора".

САОБРАЋАЈ

ДОЛАЗАК ПРВОГ ВОЗА

Пуштање у промет железничке пруге Лапово - Крагујевац, крака железничке магистрале Београд - Ниш, и долазак првог воза 10. августа 1886. године имало је велики значај не само за Крагујевац већ за укупно гравитирајуће подручје. Као последња станица у Шумадији, Крагујевац постаје централно извозно место за сточарске и пољопривредне производе из целог округа. У варош су стузали производи из целог света, што је дало значајан подстицај трговини.
Долазак првог воза у Крагујевац представљао је прворазредни догађај, "обзнањен" пуцањем из топова, а велика маса окупила се да дочека воз са тадашњимвладаоцем Србије, краљем Миланом Обреновићем. Делегација Општине сачекала је високе госте у Лапову. Протоколом је било је предвиђено да се Краљевски воз убрзо врати у Београд, међутим, окуплена маса света спречила је повратак и краљ је у Београд вратио са великим закашњењем.
Прва редовна путничка линија на релацији Крагујевац - Лапово отворена је 1. јануара 1887. године. У почетку се путнички саобраћај одвијао само дању, али су, због великог броја путника убрзо отворене и ноћне линије.

ПРВИ АУТОМОБИЛИ

Није записано када се први аутомобил појавио у Крагујевцу, али познато је да су мајстори Војно - техничког завода 1904. године порављали један камион марке "Дајмлер - Бенц", власништво Војног гарнизона из Крагујевца. Уопште, прва моторна возила у граду била су војна.
Пред I Светски рат појавила се у Крагујевцу аутомобилска радионица за поправку војних аутомобила из целе Србије, која се после I Светског рата проширила и постала доступна и грађанству. Године 1927. издвојила се у посебну радионицу.Монтирање страних возила, америчке фирме "Шевролет" почело је у Крагујевцу пред II Светски рат (1939/1940), а производња аутомобила после II Светског рата, када су се на референдуму 26. августа 1953. радници "Црвене Заставе" изјаснили за проширење капацитета и почетак производње џипова "Willus", што је означило почетак развоја ауто - индустрије у Крагујевцу

ПРИВРЕДА

КОЖАРСТВО
ТАБАКАНА У КРАГУЈЕВЦУ

Почеци прераде коже у Крагујевцу датирају још из прве половине XIX века. Све до ослобођења од Турака, кожа је обрађивсна примитивним средствима, у примитивној Табакани која је тада у постојала.
После хатишерифа 1830. године, којим је Србија постала аутономна кнежевина, по наредни кнеза Милоша почели су, 1832. године, радови на проширењу и модернизацији Табакане у Крагујевцу. У том циљу, кнез је из Беча довео Јозефа Кормана, пореклом Мађара, који је обучавао крагујевачке младиће новом начину прераде коже. Он је, међутим, на челу Табакане остао само годину дана. На његовом месту налази се, 1837. године, Јохан Рајнболд, кожар из Беча, изузетан стручњак и организатор.
Под Рајнболдовим руководством, Табакана доживљава прави процват. Уз коришћење тада најсавременијих технологије, успева да, 1837. године преради чак 1.187 кожа разних врста. У то време, занат изучава 13 калфи. Ипак, у покушајима да обезбеди што боље услове како за рад табакане, тако и за раднике у њој, Рајнболд долази у сукоб са Попечитељством и одлази из Србије.
После њега, Табакана ради до 1847. када је продата на лицитацији. Нови газда преуредио је њену зграду у стамбену, а плац искористио за башту. Тако је прва Табакана у Србији престала са радом.

ВОЈНА ИНДУСТРИЈА
ОСНИВАЊЕ ТОПОЛИВНИЦЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Нужност подизања Тополивнице наметнула се Српској држави веома рано, још у време Првог и Другог устанка, када је набавка оружја, а нарочито топова, била за устанике главни проблем.
Рад прве српске Тополивнице, отворене у Београду 1848. године није дао задовољавајуће резултате, што је навело надлежне да траже боље решење. Делом и због захтева Порте, оно је нађено у премештању Тополивнице у Крагујевац. Предлог Илије Гарашанина одобрио је, 17. марта 1851. кнез Александар Карађорђевић, после чега је почела сеоба комплетног инвентара београдске Тополивнице.
Послови на изградњи објеката Тополивнице завршени су током године, на простору који је претходно заузимао Арсенал. За ову намену Совет је одобрио кредит од 150.000 гроша, чему треба додати и суму од 36.751 гроша одобрену Начелству округа крагујевачког, коме је изградња била поверена.
По завршетку радова, позван је инжењер и фабрикант из Лијежа (Француска), Лашос, дапостави машине и пусти их у рад. Он је то и учинио јула 1851. у присуству великог броја грађана и званичника. Нажалост, већ после пар недеља, Лашос се разболео и подлегао болести. У знак захвалности, сахрањен је о државним трошку, у порти палилулске цркве.

ШАРЛ ЛУБРИ НА ЧЕЛУ ТОПОЛИВНИЦЕ

Први стварни рад, крагујевачка Тополивница почиње под вођством Шарла Лубрија, француског војног лица са великим искуством из Краљевске Ливнице Дуе Штрасбург у Тулузу, где је радио као механичар, помоћник контролора и контролор.
На позив српске Владе, за суму од 10.000 франака, он са породицом долази у Крагујевац 18. јануара 1953. Сместио се у Кнежевом конаку. Око њега формира се тим који чине Петар Ј. Протић, први наш школовани артиљеријски официр и тројица питомаца: Милутин Јовановић, Велимир Стефановић и Сава Ивановић. Поред њих, Лубри је у Крагујевцу,од стручних, радника затекао машинисту Тусена Делура и топовртиоца Августа Кинона. Августа 1853. примљен је за инжењера конструктора Антоније Петровић - "Техникер". Пошто је, током 1853. изливено неколико топова, појавила се птреба за израдом лафета. Тако је 1854. године, по плану Карла Орелија, Швајцарца на служби у Крагујевцу, основана Лафетница.
Иако је, по првобитном плану требало да остане у Крагујевцу само годину дана, Лубри је, подстакнут успехом свог боравка продужио уговор на још једну годину. Ипак, и поред велике пажње којом је био обасут од Крагујевчана, морао је да, из здравствених разлога прекине уговор и врати се за Француску. Умро је у Паризу 7. октобра 1854. године.

ЛИВЕЊЕ ПРВОГ ТОПА

Први топ у крагујевачкој Тополивници изливен је 27. октобра 1853. године у присуству кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитељских првака. Почетак ливења топова "обзнањен" је плотуном из једанаест топова.
Изливена су четири "шестофунташа" и две цеви за хаубицу а управник Тополивнице Шарл Лубри добио је од кнеза Србије часовник са угравираним српским грбом. Вест о почетку ливења топова пренета је у београд системом штафете, а у самој вароши догађај је прерастао у општенародно весеље.
Успешан почетак ливења топова представљао је за Србију велики успех, а Тополивница у Крагујевцу представљала је зачетак српске индустријализације.

ВОЈНО - ТЕХНИЧКИ ЗАВОД

Од 1883. Тополивница почиње да ниси назив Војно - Технички завод, зато што је, у међувремену, проширила свој асортиман производа и стекла шири значај за наоуружавање и израду војне опреме. 1863. године у Тополивници је освојена производња ижлебљених топова француског система "Ла Хитте" М. 1858. г. који су пуњени спреда. Убрзо затим започела је и производња домаћих ижлебљених топова прилагођених нашим теренима. До 1886. године произведено је укупно 500 топова, а од тада до I Светског рата ВТЗ, углавном из економских разлога, производи само делове за топове.
Између два Светска рата, обављени су у Војно - Техничком заводу, који се од 1923. зове Артиљеријско - Технички завод, обимни грађевински радови на објектима и учињен велики напор на освајању производње нових артиљеријских оруђа. У овом периоду производи се минобацач типа "Стокс Бран" М. 1931. кал. 81мм, којег је укупно произведено око 3000 комада.
Од 1860. године, формирана је у Тополивници прва Пушкарница. Први домаћи модел једнометне пушке, по Маузеровом систему, урадио је 1880. артиљеријски официр Коста Кока Миловановић. Серијска производња пушака почиње 1928. године у Артиљерујско- Техничком заводу.

ПРВЕ СИЈАЛИЦЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Прва сијалица у Србији упаљена је 1884. у Војно - Техничком заводу у Крагујевцу, и тако означила почетак електрификације Србије. Догађају је присуствовао и краљ Милан Обреновић са краљицом Наталијом и својом свитом.
Највише заслуга за увођење електричниг осветљења у ВТЗ имао је млади инжењер Тодор Тоша Селесковић (1856 - 1901), који је 1. октобра 1881. дошао у Крагујевац на рад. Увиђајући значај, тада управо представљеног, Едисоновог изума, наговорио је управника ВТЗ - а Павла Шафарика на набавку ове "новотарије", објашњавајући да би се, у том случају, производња у Чаурници могла одвијати даноноћно. Павле Шафарик је, после доста труда, добио од Министарства војног средства за набавку електричног осветљења за Чаурницу, и то под ставком "акумулатор".

ФАБРИКА ПИВА

Идеја о производњи пива јавила се још кнезу Милошу Обреновићу, који је 1838. године наговарао градитеља млинова Јована Вајханпела да од "турске џамије сагради пивару". Ипак, прву пивару у Крагујевцу отвара, 1868. године Сремац Никола Месаровић. Запажајући да се производњом пива може остварити профит, он купује 10 хектара земље са десне стране Лепенице, ради узгоја јечма, и из Беча набавља потребну опрему. Убрзо, у близини Трмбаског извора, подиже зграде и почиње производњу од 500 литара пива дневно чиме потпуно задовољава потребе Крагујевчана. Никола Месаровић остаје власник пиваре све до 1880. када је даје у закуп Немцу Августу Клаперу и Миловану Веровићу. Њих двојица успевају да поправе квалитет пива, али не и да повећају производњу. Тих година Трмбашки извор почиње да слаби, а јака конкуренција из Београда и Јагодине приморава закупце да, 1890. године раскину закуп. Пивара престаје са радом, а постројења купује Михајло Косовљанин, власник Јагодинске пиваре, који их преноси у Јагодину.

БАНКАРСТВО

Међу најстарије кредитне заводе у Шумадији спада Крагујевачки кредитни завод, основан 1885. године. До 1890. године, у Крагујевцу су постојала три кредитна звода, са главницом од 601. 200 динара, а уочи I Светског рата делује седам кредитних организација са главницом од 2.641.200 динара.
После I Светског рата, 2. децембра 1920. оснива се у Крагујевцу "Удружена Банка", у чији састав улазе: Крагујевачки кредитни завод, Крагујевачка трговачка банка и Крагујевачка задруга. Године 1939. у Крагујевцу, поред удружене банке, која је још називана и Грађанска, делује још шест банака са укупном главницом од 10.000.000 динара.

ЗНАМЕНИТА МЕСТА, СТАРА ЗДАЊА И ОБЈЕКТИ

ГОСПОДАР - ЈЕВРЕМОВ КОНАК

Конак је 1837. године подигао Јеврем Обреновић, брат кнеза Милоша, да би имао где "обитавати" када дође у варош. По њему је заграда у почетку и називана "Господар - Јевремов конак".
У настојању да престоницу Србије што више приближи Европи, Јеврем је у чаршији подигао спратну кућу. Била је то прва у низу зграда типичних за дворску архитектуру XIX века. Налазила се на месту данашњег хотела "Дубровник", на плацу дужине 22 и ширине 16.5 хвати, имала 18 соба и била дугачка 17 а широка 7.5 хвати. У великом дворишту налазио се низ помоћних зграда: 4 магазе и један мутвак, зидан од солидног материјала.
По савету кнеза Милоша, Јеврем Обреновић је у конаку отворио кафану, због чега се ова зграда повремено назива и гостински конак: свако које дошао у варош, могао је у њему преноћити. Конак је у прво време, такође, служио и као пошта, у којој су "татари" (поштоноше) остављали пошиљке.
Када је, 1838. године основан Лицеј, усељен је у Господар - Јевремов конак, а у њему је, на залагање Атанасија Николића, почела да ради и прва школа цртања у Србији: "Школа начертанија". По пресељењу Лицеја, зграда је предата "Централном правленију", а премештањем престонице - Гимназији. Потом је у зграду усељено Начелство округа крагујевачког, које ће се у њој и најдуже задржати, па ће ова зграда носити и назив "Старо начелство".

ДЕНИН КОНАК

Међу најрепрезентативније објекте у Крагујевцу прве половине XIX века сврстава се приватна кућа Недељка Стојковића - Дене, познате личности из времена кнеза Милоша. Настала је у трећој деценији XIX века и налази се у улици Светозара Марковића. Данас се у њој налази Ловачко друштво.
Денин конак је, у основи, задржао свој оригинални изглед. Зидови су рађени у бондрук - конструкцији, испуњени опеком, малтерисани и кречени. Кров је четворосливни, благог нагиба, покривен ћерамидом. Зидана од опеке и малтерисана, уношењем нових декоративних елемената, каква је димњачка капа која доминира кровом, зграда је знатно добила на изгледу. На прочељу зграде налази се велик трем са доксатом. док су прозори двокрилни, са дрвеним "топлијама" - решеткама. Под једним делом зграде укопан је подрум чији се улаз налази испод доксата и затвара дрвеним вратницама.

ПАШТРМЧЕВА КУЋА

На самом почетку улице Светозара Марковића, која од хотела "Зеленгора" (раније "Гушић"), води према варошком гробљу, налази се кућа за становање Симе Милосављевића - Паштрмца, блиског сарадника кнеза Милоша Обреновића, настала током првих деценија XIX века. Кућа је до данас сачувана у неизмењеном облику, али веома нагрижена зубом времена и урбанизацијом.
То је прилично пространа грађевина која припада типу развијених приземних кућа, какве су зидане у градовима Србије током прве половине XIX века. Традиционални српски стил градње, (зидови од бондрук - конструкције, испуњени опеком) са четворосливним кровом покривеним ћерамидом даје овој кући изглед раскошне грађевине, повучене неколико корака од улице, што оставља простора за башту, вероватно по замисли самог власника. Прочеље зграде чини дубока стреха, са профилисаним роговима на приступној страни и тремом на ивичној страни грађевине, са неколико орнаментисаних и профилисаних стубова и веома декоративном даском за ограду. Зграда је имала подрум озидан масивним каменим блоковима. У кућу се улазило са трема, а могло се изаћи у економски део дворишта са супротне стране.

СТАРА СКУПШТИНА

Зграду Старе скупштине подигао је кнез Милош Обреновић 1859. године. Била је то једна од првих грађевина јавног карактера у Србији у прошлом веку, подигнута у близини Цркве "водећег" кнеза (Милоша). Зграда је грађена од, за оно време, савремених материјала, опеке и малтера, без значајних архитектонских елемената. Била је то приземна зграда са једном просторијом (двораном за скупштинска заседања), правоугаоног облика, са два реда стубова паралелно са дужним зидовима. Дворана је била испуњена посланичким клупама и трибином, са зидовима прошараним "државним бојама и многобројним грбовима и заставама".
Скупштинска зграда претрпела је, током времена, велике преправке и доградњу, нарочито њена унутрашњост, после престанка функције 1880. године. Тако је са запада дозидан један део са три просторије и ходником, а по средини јужног зида улаз са тремом и отворен излаз према Ливници. На источној страни налазе се три прозора, од којих је средњи, вероватно, раније служио као улаз у скупштинску салу. Западни анекс такође је дозидан касније, а читава скупштинска сала добила је низ преграда.
Иако зграда једноставне просторне и архитектонске концепције, Стара скупштина је због своје значајне историјске улоге проглашена за добро од великог и изузетног значаја. У њој су 1878. године прочитане одредбе Берлинског конгреса, којима је Србија стекла потпуну државну независност и међународно признање.

НОВА ЦРКВА

Нова црква у Крагујевцу један је од најрепрезентативнијих црквених објеката у Шумадији друге половине XIX века. Грађена је у периоду од 1869. до 1884. године. Полагању камена темељца за овај храм, посвећен Успењу Пресвете Богородице, и освећењу које је обавио митрополит Михајло са епископима неготинским Евгенијем и шабачким Мојсејем, 29. јуна 1869. године, присуствовао је кнез Михајло Обреновић са намесницима, министима и члановима Велике народне скупштине.
Први предузимач храма биоје крагујевачки шлосер Светозар Стојановић, који је погодио да за суму од 30.000 ћесарских дуката озида цркву. Није му то успело и банкротирао је, због чега је изградња била заустављена неколико година. Настављени су тек када је пронађен други предузимач, Димитрије Профировић, који је требало да цркву заврши за суму од 12.000 ћесарских дуката. Ни њему то није пошло за руком, а због измена у оригиналном плану, којима је покушавао да смањи цену градње, против њега је покренут судски поступак. Осуђен је на вишегодишњу робију.
Цркву је пројектовао архитекта Андрија Андрејевић из Крагујевца, а иконостас насликао сликар Андреа Биценко, 1926. године. Храм је осветио митрополит Теодосије Мраовић, 30. септембра 1884. године.

ОКРУЖНО НАЧЕЛСТВО

Од здања у новоурбанизованом језгру града, зграда Окружног начелства (данас - зграда Суда), једна је од ретких која је сачувана у неизмењеном облику, и даље наставља свој живот.
Изграђена је 1903. године по пројекту архитекте Николе Несторовића, који је по свршеним студијама архитектуре у Берлину, добио од Министарства грађевина Србије да у унутрашњости подиже државне зграде. Данас се може рећи да зграда Окружног начелства у Крагујевцу представља једно од његових најуспелијих остварења. Рађена је у сецесионистичком стилу, са елементима барока и неокласицизма. Представља еклатантан пример напуштања крутих оквира академизма и уношења више слободе и декоративнијих решења у обликовању спољних композиција.
Најобимнији радови на рестаурацији зграде Окружног начелства извршени су 1969. године, када поприма данашњи изглед.

ТРМБАСКИ ВОДОВОД

Године 1904, каптажом извора у Трмбасу и гравитационим спровођењем воде од Метиног брда до резервоара у Горњем парку, одакле је спровођена до уличних чесми, којих је било 15, пуштен је у рад први водовод у Крагујевцу.
Пошто је водовод стављен на располагање грађанству, прописао је Општински суд нарочита "Правила за употребу воде и за одржавање реда на чесмама". Она су предвиђала, поред осталог, да се "вода може захватати у свако доба дана, али у нарочите судове. Забрањује се захватање воде у велике судове.....Полицајци, квартиљници и стражари треба да мотре на чесме и на њима одржавају ред."
Капацитет Трмбаског водовода био је 276 кубних метара, а потребе вароши 1400 кубних метара. Отуда се становништво и даље снабдевало са извора и бунара: Сушичког и Добра вода. За веће потребе, вода је и даље обезбеђује помоћу саки. Сакаџије су продавале воду по улицама и имале сталне муштерије.
Почетком XX века, јавља се потреба за проналажењем нових извора воде и изградњом још једног водовода. После геолошких истраживања М. Луковића и В. Митровића, решење је пронађено у изградњи водојаже на Грошничкој реци. Грошнички водовод пуштен је у рад 1938. године, када је постављена и нова улична водоводна мрежа, са 86 уличних чесми и 300 нових потрошача. Овиме је проблем снабдевања града водом решен на један дужи период.

РЕГЕНТОВА КУЋА

Зуб времена и ратна разарања уништили су многе споменике и зграде од историјског значаја. Ипак, у Крагујевцу је сачувано неколико зграда из времена I Светског рата које плене пажњу значајем личности које су у то време у њима боравиле, и одлука које су у њима доношене.
Међу таквима, иситче се зграда у главниј улици у којој је од 2. августа 1914. до 23. октобра 1915. становао регент Александар Карађорђевић. Ову зграду, неки и данас називају "Регентова Кућа". Подигнута је 1887. године и монументалношћу своје фасаде и данас плени пажњу, а стилске и културно - историјске карактеристике чине је једним од најзначајнијих објеката старог градског језгра.
У овој згради, преко пута Нове цркве, после II Светског рата радила је Градска библиотека.

СРПСКО ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У ШУМАРИЦАМА

При самом улазу у крагујевачке Шумарице, са леве стране пута за Горњи Милановац, налази се једно од најстаријих војничких гробља у Шумадији. Настало је у XIX веку, а на њему је сахрањен велики број војника из Балканских и I Светског рата.
Српско војничко гробље у Шумарицама представља неисцрпан извор података а споменици њему, по облику и богатству орнамената, вредан прилог нашем народном стваралаштву. Орнаменти су бојени разним бојама, а заступљени су разноврсни мотиви, што гробљу даје изузетну вредност.
У близини гробља налази се уметничка фигура лава у природној величини (дужине 2.20 м, ширине 1 м и висине предњег дела 1 м) коју је пре I Светског рата краљ Петар I Карађорђевић наручио за храм Св. Ђорђа на Опленцу. Међутим, аустро - угарске окупационе власти наредиле су 1915. да се лавља фигура пренесе уКрагујевац и постави испред гробља на коме су сахрањени окупаторски војници, умрли или погинули у Шумадији. Другу, истоветну, лављу фигуру, одвезли су 1918. Аустријанци у непознатом правцу, и поред свих напора до данас јој се није ушло у траг.

ПОДИЗАЊЕ ГРАДСКЕ ТРЖНИЦЕ

све до 1926. године, Крагујевац је имао само један трг за трговину животним намирницама, на простору код Горњег бетонског моста. Ту се налазио један дрвени павиљон широк 7 а дугачак 35 метара, око којег је било поређано 20 дрвених барака, у којима су смештене пиљарске, месарске и занатске радње.
После I Светског рата, са почетком просецања и изградње Доњег бетонског моста, питање изградње тржнице постало је приоритетно.
Празан простор код Кнежевог конака, који је у време кнеза Милоша служио за егзерцирање војске, био је подесан за изградњу зграде за градску тржницу. Налазио се у самом градском језгру и био довољно простран за зграду која је требало да прихвати велике количине робе и људи. Израда пројекта Тржнице била је поверена техничком бироу "Соларовић" из Београда, док су радови на њеној изградњи почели 1928. а завршени 1929. године. тако је Крагујевац добио модерну Тржницу, која и данас краси уже градско језгро.

СТАРА РАДНИЧКА КОЛОНИЈА

Нагли прилив становништва после I Светског рата, углавном радника Војно Техничког завода, изазвао је проблем њиховог сталног смештаја. Крагујевачка општина није могла сама да реши овај проблем, те се обратила за помоћ држави. Имајући у виду велики значај ВТЗ - а за војну, и уопште, привреду Србије, држава је овај захтев услишила.
Артиљеријско - технички завод обратио се 1924. године Суду општине Крагујевачке са захтевом за предузимање мера потребних за изградњу радничких станова. Суд је одредио комисију која је имала да прегледа све парцеле подесне за изградњу станова. Према њеном извештају, најпогоднија локација налазила се на становљанском пољу, у ородужетку Гружанске улице. Ово земљиште је, такође, било у општинском поседу, па га није требало откупљивати од приватних власника.
Изградња радничких станова почела је 1928, а из грађевинског извештаја послатог Суду општине Крагујевачке, сазнајемо да је Општина, за ту сврху уступила Артиљеријско - Техничком заводу 519 хектара плаца за изградњу зиданих, и 1924 хектара земље за изградњу дрвених кућа. На том простору је, током 1928. године, изграђена 101 кућа са 404 стана. Поред тога, држава је о свом трошку изградила основну школу са 6 оделења, дечје обданиште, пожарну касарну, две зграде за дућане, апотеку, кафану и зграду управе Радничке колоније. Све улице су калдрмисане, урађена је канализациона мрежа као и пројекат водовода и електричног осветљења.

СПОМЕНИК ПАЛИМ ШУМАДИНЦИМА

Споменик палим Шумадинцима постављен је у Доњем парку 1932. године. Дело је вајара Антуна Аугустинчића, који га је израдио у сарадњи са Јозом Кљачковићем, професором на Загребачкој уметничкој галерији.
Споменик се састоји од степеништа, постамента, пилона и групе фигура. На врху пилона је женска фигура са подигнутом десном руком, симбол ослобођења. Степениште, постамент и пилон израђени су у камену, а рељеф и фигуре у бронзи.
На бронзаним плочама, које у плитком рељефу спајају кракове постамента, стилизовани су, у фигуралној форми, Ропство, Болови великих мајки, Низови гробова и Птице у лету. На крацима постамента постављене су групе од по два лика у ставу наглашеног покрета напред.Обучени су у униформе и носе оружје из година српских ослободилачких ратова (1815, 1911, 1912, 1914) које су урезане на бакарним плочама.
Млада жена на врху пилона, обучена је у хаљину без набора. У десној, подигнутој руци, држи круну, а у левој штап. Стилски је усклађена са ликовима у подножју.

УРБАНИ РАЗВОЈ ВАРОШИ

УРБАНИСТИЧКИ ПЛАНОВИ ИЗ 1891. И 1931. ГОДИНЕ

Крагујевац почиње са бржим урбанистичким развојем у XIX веку. Иако све до 1891. године није имао никаквог регулационог плана, не може се рећи да се урбанизација Крагујевца до тада одигравала без икакве контроле. Кнез Милош Обреновић је своји наредбама поставио темеље ширења вароши око свог двора на левој обали Лепенице.
Нарочито брз развој вароши у другој половини XIX века изискивао је израду регулационог плана, јер се Крагујевац све више ширио. Први регулациони план вароши Крагујевац израдио је, 1891. године архитекта Лука Ивковић. План је обухаватао подручје вароши од око 270 хектара, и представљао је основ за изградњу у једном дужем периоду, полазећи од предпоставке да се на један хектар може сместити 100 становника. Планом су били одређени правци ширења, висине улица, распоред јавних и приватних грађевина, скверови и други објекти. План је предвиђао насељавање око 30.000 становника.
Нагли развој вароши и велики прилив становника у периоду после I Светског рата, као и ширење насеља ван зоне обухваћене првим регулационим планом (Пиварско брдо, Лицика, Ердоглија, Сушица), условили су поребу за израдом новог. Како су делови старог регулационог плана пропали у време I Светског рата, а распоред имања појединих сопственика на плановима Грађевинског оделења није одговарао стварности, извршен је, током 1927. и 1928. године катастарски попис и теренски премер, а 1928. године картирање планова целокупног општинског атара. На основу тих планова, нови урбанистички план израдио је 1931. године београдски архитекта Михаило Радовановић.
Овај план обухватио је површину од 900 хектара а предвиђао је да се у новој варошкој зони може населити око 75.000 становника по стопи раста од 2 % у наредних 50 година. Планом је било предвиђено ширење вароши у 4 правца: дуж пута за Краљево и Чачак до становљанске општине, у правцу Ердоглијског потока све до пута који повезује Становљанско поље и Милановачки друм, у правцу Михајловца, Сушичког и Дивљег поља и у правцу Метиног брда до вододелнице између слива реке Лепенице и Бреснице.
У погледу уређења центра вароши, задржан је распоред из старог плана. Њиме је простор око главног Београдског друма подељен на плацеве за локалну пијацу, пошту и друге јавне грађевине, као и један простор за школу. Река Сушица је регулисна и засађена дрвећем. Око постојеће Бановинске болнице у Змај � Јовиној улици одређен је простор за Градску болницу. Крај старог Београдског друма, на Сушичком потоку, пројектован је аеродром за град Крагујевац. На крају старог Вашаришта додељен је простор за изградњу стадиона. Тако су далеке 1931. године постављени основни правци урбанистичког развоја Крагујевца у наредном периоду, па и све до данас.

АРХИТЕКТУРА У КРАГУЈЕВЦУ 1918. - 1941. ГОДИНЕ


Са становишта архитектуре, период 1918. - 1941. дели се у два дела: 1. када се изградња одвија у духу еклектичких градитељских подухвата (до 1930.), и
2. када се објекти у Крагујевцу граде у духу модерне архитектуре. Такође, двадесетих година, гради се у Крагујевцу низ објеката које одликују елементи модерне архитектуре: Градска болница (1923), Учитељска школа (1926) и Пољопривредна школа (1927).
Систематизацијом градитељског наслеђа, утврђено је да у тековине модерне архитектуре у Крагујевцу спадају следећи објекти, изграђени у периоду 1930. - 1941.:
1. Бојаџића млин (1929)
2. Зграда РАС (1931, данас улица Николе Пашића), родоначелник модерног схватања архитектуре у Крагујевцу.
3. Ловачки дом у Шумарицама (почетком 30 - их година)
4. Дом Пожарне дружине (Ватрогасни дом, 1934), задужбина Јелене Радојковић
5. Основна школа "Ђура Јакшић" (1934)
6. Општинске привредне зграде (1938), по пројекту Р. Милосављевића, на углу улица Ђ. Ђаковића (раније Пашићеве) и Филипа Кљајића (раније Јована Ристића), по "Плану за израду дрвених продавница - барака"
7. Дечје обданиште у Вашаришту (1936)
8. Хируршко одељење Градске болнице
9. Низ породичних стамбених зграда, издвајамо кућу инжењера Бојаџића - данашњи Дом Омладине
10. Занатлијски дом - данас зграда хотела Дубровник, пројектован 1937. завршен 1939. године
11. Споменик палим Шумадинцима (1932)
12. Нова радничка колонија (1936 - 1938)

АНТИЧКО ДОБА

Готово на истим местима где су евидентирана праисторијска насеља у Шумадији, у античко доба постојала су насеља окупљена око малих пољопривредних поседа. У време римске превласти, бавило се становништво Шумадије земљорадњом и сточарством. Због повољнијих географских прилика и стратешког положаја, јављају се у време Римљана и нове насеобине на подручју Шумадије (Шавац, Гвоздењак).
Из тог је периода (први век нове ере) и један римски пут који је ишао долином Лепенице. Остаци тог пута пронађени су у селу Јовановцу. Римљани су почели да експлоатишу руднике на територији данашње Србије. Ради превоза руде морали су градити путеве. У то време настаје читава мрежа римских путева са насељима урбаног типа.
Једно такво насеље постојало је на темену косе која се од Петровца протеже према Цветојевцу. Развалине тог римског града народ је назвао Кулине. Поред села која су постојала покрај тих римских путева, Римљани су градили утврђења која су имала задатак да штите те путеве. Знамо да су таква утврђења, која су штитила римски пут у долини Лепенице, постојала у Петровцу и Грбицама.
Неки истраживачи мисле (Д. Бакић) да је на месту данашњег Крагујевца, у време римске превласти, постојало село које је становнике градског трга (Петровац - Јовановац) снабдевало земљорадничким и сточарским производима. О томе нема сигурних доказа.

СРЕДЊИ ВЕК

Сеоба народа је страховито опустошила Шумадију, и она се споро уздиже у раном средњем веку. О насељима у области Лепенице из овог периода нема много изворних података.
У првим вековима српске историје, нису ови крајеви припадали "крштеној Србији", како цар писац Константин VII Порфирогенит (X век), назива српску државу кнеза Властимира и његових потомака.
Област Лепенице први пут је ушла у састав српске државе у време владавине Стефана Немање (1168 - 1196), после смрти византијског цара Манојла I Комнина (1180. год) када је Србија успела да се осамостали. У средњем веку, именом Лепеница означавано је и подручје данашњег Крагујевца, а до данас су се одржала и средњевековна имена Левча и Белице. Ове три жупе ушле су у састав Немањићке Србије после 1170. год. када је Немања збацио браћу и проширио државу на север.
У повељи којом обнавља манастир Хиландар (1198. и 1199. год.) и дарује му земљу, Стефан Немања помиње и област Лепенице, а његов наследник на престолу, Стефан Првовенчани (1196 - 1228) жупу Лепеницу поклања манастиру Жича, који је 1219. године постао седиште аутокефалне Српске Православне Цркве.
Постајући северна граница државе Немањића, насеља области Лепенице била су веома изложена разарањима током ратова са Угарима, а у XIII веку и од стране Бугара и Кумана.
У периоду врхунца српске средњевековне државе, за време владавине цара Душана (1331 - 1355), сина Стефана Дечанског, помиње се жупа Борач. Жупе су биле административно - територијалне јединице са жупаном на челу. Такође, у усменом предању, и данас се помиње "царски друм" који је ишао од Жиче, преко Бреснице (Чачанске) и Борча према Руднику и даље, ка Београду.
Жупа Борач први пут се помиње у повељи којом Стефан Првовенчани оснива манастир Жичу 1220. године. Ово име обухватало је мањи део онога што данас подразумева географски назив Гружа. Централно место жупе и седиште жупана био је град изграђен на Борачком Кршу.
Са нестанком снажне централне власти, у време Душановог сина и наследника Уроша (1355 - 1371), значај Шумадије у политичком животу тадашње Србије расте, о чему речито говори чињеница да жупа Лепеница улази у састав земље кнеза Лазара Хребељановића. После Косовске битке и Лазареве смрти у њој, његов наследник Стефан Лазаревић бива принуђен да постане вазал султана Бајазита.
Убрзо после Косовске битке, у јесен 1389. године, Угарски краљ Жигмунд предузима поход на Србију и, усмеравајући своје акције из Мачве у правцу Груже, заузима "тврде градове" Борач и Честин. Деспот Стефан Лазаревић повратиће Борач 1403. године. Деспот је радо проводио време у Борчу и Белом Пољу (12 км северозападно од Борча), као и још једна значајна личност тог времена. Био је то "велики челник" Радич Поступовић, прва личност у земљи после деспота, а пореклом из села Црнуће.
У време деспота Стефана Лазаревића (1393 - 1427), северна Србија, а са њом и Лепеничка жупа, била је најбогатији и најзначајнији део српске државе. Плодност тла и повољан географски положај насеља у Шумадији, као и њихова добра повезаност са суседним областима, условљавали су да овај крај буде у средњем веку веома густо насељен. Дуга деспотова владавина више је била обележена ратом него миром, а он је чинио све да би сачувао темеље старе немањићке државе. Када се, 1427. год. "представио", на месту званом Главица, у близини Крагујевца, по први пут се помиње птица крагуј, по којој ће бити изведено име данашњег града на Лепеници.

НАСТАНАК ВАРОШИ

СТАРО НАСЕЉЕ

Крагујевац је једно од старијих насеља у Шумадији, а подаци о његовом настанку сежу у далеку прошлост. Међутим као насеље на утоку Петровачке реке у Лепеницу, први се, у средњем веку, помиње Петровац, који је био средиште Лепеничке жупе.
Са сигурношћу се може тврдити да је Крагујевац постојао за време владавине Ђурђа Бранковића (1427 - 1456), а о његовој знатној насељености говори чињеница да се у њему одржавао панађур. Ипак, честе провале Турака доводе до смањивања броја становника скоро за половину (становништво је углавном одлазило у збегове или се селило на север, често и у јужну Угарску) и, после пада под Турску власт 1459. године, до уласка Крагујевца у састав Смедеревског санџака.
Крагујевац се први пут помиње у једном Турском тапу - дефтеру (катастарско - пописна књига) 1476. године. Ту се, поред осталог наводи и да се становништво највише бавило гајењем жита и виноградарством. Такође се наводи да ту живе чакирџије, врста соколара, што потврђује народно предање да је Крагујевац добио име по, тада веома бројним у овом крају, птицама крагујима. Крагујевац је, наиме подигнут усред густе шуме у којој су се крагуји легли, а заметак првобитног насеља налазио се на обали Лепенице, у околини данашњег доњег каменог моста.
Турци 1476-1947. године расељавају Крагујевац, из страха да би његово српско становништво могло представљати опасност за турску војску, која се кроз њега кретала стратешки важним путем, још из времена Римљана. Током XVI века, освајајући Српске земље, Турци у овим крајевима наилазе на презимена Крагујчић, Крагујевић, као и на име места Крагујци или Крагујевци. Вероватно им је ово име представљало проблем при писању, те они почину да га записују као Крагујевџа или Карађовча.

КАСАБА КАРАГОВИНЏА

Иако недостају поуздани подаци на основу којих би се пратио развој Крагујевца у време краја XV и почетка XVI века, на основу сачуваних турских пописних података може се закључити, да је управо овај период веома значајан за развој места.
У попису из 1528. год. Крагујевац се помиње као касаба Караговинџа са 39 кућа. Место је, дакле, поново оживело, а сазнајемо и да се поред Влаха, како Турци називају сеоско сточарско становништво, јављају и први Турски становници.
Промовисање Караговинџе у статус касабе доноси повластице градском становништву, што доводи до прерстања Крагујевца у важније трговинско место, у коме се седмично одржавају панађури и вашари. У турским пописним књигама из 1528 - 1930. говори се о томе да је Крагујевцу забележено 50 дућана.
Као касаба, Крагујевац је свакако морао имати и известан број установа: верских, социјалних и просветних. Наводе у њима не срећемо у првом попису, али се јављају у другом, 1536. године. Тада се помињу текија, хамам, мектеб, џамија и више месџида (махалских богомоља). Чаршија се пружала са леве стране Лепенице, од Каменог моста према караван - серајима. Муслимански део касабе био је одвојен од хришћанског, који се, по свему судећи, налазио са десне стране Лепенице. Из назива махала, које су их добијале по називима заната занатлија који су у њима живели (нпр. Исака златара), закључујемо да Крагујевац у овом периоду постаје и знатан занатски центар.
Крагујевац је у овом периоду, поред већ поменутих објеката имао и: текију, караван - серај, чесме, а највероватније и водовод. Могуће је да је већ тада било кућа грађених од камена и дрвета, али урбано наслеђе овог периода није сачувано, једноставно зато што су објекти грађени од слабог и трошног материјала.
Подаци из друге половине XVI века показују даљи развој Крагујевца. Број муслиманских кућа се попео на 203 док их је по претходном попису било свега 56, док број хришћанских кућа пада са 29 на 28. У овом периоду, јављају се у Крагујевцу и први Роми (Цигани).
Почетком XVII бека, Крагујевац постаје седиште кадилука, што говори о његовом непрекидном развоју. Иако нема конкретних података, потврда да се то заиста догодило налази се у белешци турског географа Хаџи - Калфе, који га, средином XVIII века, помиње као "велику касабу", која је седиште кадилука.

ЋИФТИНА ЋУПРИЈА

Изградња мостова на Лепеници датира још из турског доба. Међу именима која данас носе мостови у Крагујевцу, има и таквих која датирају из периода турске владавине. Такво је име "Ћифтина ћуприја", које носи мост у Вишњићевој улици. Реч "Ћифта" је турског порекла и означава ситне занатлије и трговце, који су, у Крагујевцу, подизали своје радње на десној обали Лепенице. Они су овај мост сазидали из потребе за преласком на другу обалу, у турски део насеља, будући да им је већ постојећа, камена ћуприја била сувише далеко. Мост је, кроз векове, више пута рушен у ратовима и поплавама, као и обнављан, поред осталих и од кнеза Милоша, за време његове прве владе. Најновија реконструкција "Ћифтине ћуприје" обављена је средином 70 - их година XX века, када је на његовом месту подигнут потпуно нови, бетонски мост, за који су Крагујевчани задржали старо име.

ВРЕМЕ БЕЧКОГ РАТА 1683 - 1699. ГОДИНЕ

У раздобљу Бечког рата, Крагујевац је, заједно са целом Шумадијом био захваћен ратним дејствима. Како је ратна срећа у овом сукобу често мењала стране, Крагујевац је у току 1689. године био ослобођен од турске власти и пао под управу Аустрије.
Догодило се то када је Аустријска војска, под командом Лудвига Баденског, потукла Турке код Грабовца и Баточине, 1689. године. Турска војска се, у нереду повлачила ка Јагодини и Крагујевцу, а Аустријанци су, у налету, заузели и Крагујевац. Надирање Аустријске војске, као војске једне хришћшанске државе, ка југу будило је наде Срба у скоро ослобођење од турске власти, тако да се и велики број српских устаника придружио Аустријанцима.
Прва Аустријска окупација Крагујевца трајала је веома кратко, свега неколико месеци. Током ње, чаршија је свакако много страдала. Порушена је џамија и више месџида, док је готово целокупно турско становништво избегло.Повратак Турака под вођством везира Мустафе Ћуприлића, донело је освету владара непокорном народу, тако да је српско становништво поново било принуђено да бежи.
О животу и развитку града у овом периоду, није познато много детаља. Зна се да је насеље врло брзо обновљено. На месту старе џамије, подигнута је нова, лепа џамија од тесаног камена. Поред ње и високог мунарета који се видео са велике удаљености, Крагујевац овог времена дичио се и са неколико лепих чесми, цинцарских ханова и два караван - сераја. Чаршија је почињала код данашњег Крста, да би се спустила до Каменог моста.
Живот у чаршији био је миран, и одвијао се углавном у трговачком делу, у којем је број радњи и занатлијских дућана стално растао. Око вароши налазиле су се плодне њиве и ливаде, у поседу Крагујевачких Турака, док је на десној страни Лепенице била велика бара, а даље од ње густа шума.

БУБАЊ ЧЕСМА

Ова чесма помиње се још у Турско доба и један је од најстаријих и налепших споменика старог Крагујевца. Налази се у улици Саве Ковачевића, на путу ка варошком гробљу.
Није познато зашто је чесма добила име које носи, али се зна да је још од времена Турака служила као извор воде за пиће. У народу је постојало веровање да је њена вода лековита, па су становници у њој купали децу, док је варошки чесманџија био задужен да води бригу о њој, као и о другим варошким чесмама.
Чесма је обзидана у XIX веку, за време владе Милана Обреновића, а данашњи изглед поприма 1922. године, залагањем богате браће Бојаџић.

ШАНАЦ КРАГУЈЕВАЦ

По завршетку другог Аустријско - Турског рата, миром у Пожаревцу 1718. године, почиње двадесетогодишња аустријска окупација северних делова Србије. Истичући се гео - стратешким положајем, Крагујевац постаје седиште аустријске административне власти и војно утврђење. Био је седиште дистрикта који се, простирао на север до Велике Мораве, реке Раче и огранака Рудника, на западу до Враћевшнице, Борча и Карановца, на југу до Западне Мораве (од ушћа Ибра до Трстеника) и на истоку до линије Багрдан - Трстеник.
У овом периоду, Камена ћуприја ће бити поправљена и ојачана, а аустријски стручњаци, предвођени пуковником Николом Доксатом, изграђују у њеној близини утврђење окружено шанцем са водом. Да би се прешла Лепеница, требало је прећи преко утврђеног и војном посадом контролисаног острва. Још један мост преко шанца ојачан кулом контролисао је пролаз кроз Крагујевац.
Утврђење је било изграђено по Вобановом систему, а начин неговог обликовања говори да су се Аустријанци, при градњи, руководили карактеристикама околине као и градитељском доктрином актуелном у том периоду. Према најновијим истраживањима, Шанац Крагујевац био је величине једног фудбалског игралишта. Утврђење се формирало око већ постојећих турских објеката у близини Каменог моста: конака и џамије. Било је са свих страна окружено водом, а земља ископана приликом копања ровова искоришћена је за подизање унутрашњих бедема, по чијем је врху изграђен јак дрвени палисад.
Конак, који се налазио у оквиру утврђења, био је његова централна грађевина. У њему је, у време аустријске управе, била смештена највиша војна и грађанска власт. Налазио се у непосредној близини камене ћуприје и био посебно ограђен. Зграда се одржала до прве владавине кнеза Милоша (1815 - 1839), и у документима тог времена помиње се као "Муселимов конак", највероватније зато што се у турско време у њој налазило седиште паше или муселима.
Џамија, изграђена на самом крају XVII века, била је од тесаног камена и веома лепа. Претворена је у православну цркву Светог Ваведења коју је, 15. фебруара 1724. освештао епископ ваљевски Доситеј Николић. Из описа сачуваног из 1736. године, види се да је црква била висока, "да не может измерити сја", сва од камена, пространа у ширини и дужини 7 хвати, са дрвеним крстом на врху. Унутар храма био је олтар преграђен липовим даскама, а на њему иконе. Први свештеници на служби у овој цркви били су поп Радосав и протопоп Вуле Ђорђевић.
Захваљујући чињеници да је у Крагујевцу била смештена једна аустријска "кумпанија" од 150 пешака (хајдука), 50 коњаника (хусара) и око 40 помоћних војника, војни значај му је нарочито порастао. Ово је још више изражено после реорганизације из 1728. године, када су капетанати (организационе целине српске милиције, под управом Аустријанаца) подељени у групе, од којих је другом и четвртом, из Крагујевца командовао Станиша Марковић - Млатишума. Његова задужбина, манастир Драча, сауван је и данас.
У ово време, Крагујевац броји око 110 домова. Варош се налазила у близини шанца, на обе обале реке Лепенице. Помиње се и школа у Крагујевцу, чији је учитељ, зато "што веома слабо читајет" премештен за свештеника у Хасан - пашину паланку.
Од свих значајнијих објеката крагујевачког утврђења, најдуже се одржала Камена ћуприја, која је срушена у поплави 1892. године. На њеном месту ће, најпре бити подигнут гвоздени, а 1923. године и мост од армираног бетона - Доњи камени мост.
Крагујевачко утврђење је до темеља порушено, а шанац затрпан, према одредбама Београдског мира 1739. године.

НАСЕЉАВАЊЕ КРАГУЈЕВЦА 1718 - 1739. ГОДИНЕ

Од свих насеља у унутрашњости земље, Крагујевац је добио највише нових житеља у периоду 1718 - 1739. године, у време аустријске управе. Становништво које се тих година досељавало, било је хришћанско и потицало је, углавном, из динарских и косовско - метохијских области. Данас, у Крагујевцу готово да и нема потомака тих досељеника. Неке породице су изумрле, а многи су се касније одселили. Нарочито много становништва се из Крагујевца одселило после премештања престонице у Београд, 1841. године. Многи су отишли вођени пословним потребама, а остали склањајући се од ратних разарања.

ЦИНЦАРИ У ВАРОШИ

До почетка XVIII века, Цинцари (Аромуни), живели су у западним крајевима данашње Македоније, јужним крајевима данашње Албаније и у Тесалији, али тада, бежећи од турског зулума, почињу да се насељавају широм Балканског полуострва, па и у Србији.
Знатан број Цинцарских породица досељава се у Крагујевац у време Аустријске управе, а континуитет њиховог насељавања одржаће се готово пуна два века. Како су стално били под утицајем грчке Цркве и културе, осећали су се као Грци и често себе називали Грцима. У чаршији су говорили Грчки, али су се у својим домовима користили својим, Цинцарским језиком. У почетку су се бавили механџијским и ханџијским пословима, али убрзо прелазе на трговину и бакалук.
У време владавине кнеза Милоша Обреновића (1815 - 1839) као трговци се, у Крагујевцу, помињу Цинцари Риста Палигорић, Сима Филиповић и Јован Груја. Касније, у периоду између два светска рата, у Крагујевцу живе Цинцарске породице Палигорића, Филиповића, Голића, Ристића, Вулкана, Нача, Мета, Николића, Аћимовића, Михаиловића, Чомића итд. Неки од њих толико су добро развили посао, да их је он одвео "чак до Азије".

НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА

Први помени Јевреја у Србији сежу још у X век, док се у XVI веку помињу шпански Јевреји (Сефардини) у скоро свим већим местима у Србији. Поред Сефардина, у Крагујевац се за врема аустријске окупације досељава и известан број немачких Јевреја, који из града одлазе са повлачењем Аустријанаца.
Главна делатност крагујевачких Јевреја била је трговина, а њихове трговачке и организационе способности нарочито су дошле до изражаја у XVIII и XIX веку, када су развили посао "од Будима до Цариграда".
За време Милоша Обреновића, Јевреји у Крагујевцу постају знатно бројнији, а из тог периода познат је Јосиф Шлезингер, чији се синови помињу као полазници лицеја. Такође, у вароши срећемо и "шнајдера Јеврејина", који је из Крагујевца отишао Јовану Обреновићу "да узме меру за униформу", као и Јеврејина Илију "мајстора од еполета" који је у Крагујевац дошао из Букурешта.
Велики број Јеврејских породица досељава се 90 - их година XIX века. Долазили су из Београда, Ниша, Параћина, Новог Пазара, а 1905. године оснивају Српско - јеврејску вероисповедну школу.
У периоду између два светска рата, у Крагујевцу живе јеврејске породице Јудића, Пинкаса, Демајо - а, Коена, Пинто - а, Мошића, Мешкулина, Медина, Леви - ја, Конфино - а, сви су били Сефардини.

НАСЕЉАВАЊЕ ЦИГАНА (РОМА) У ВАРОШ

Цигани су пореклом из Индије, коју у X веку напуштају и преко Персије и Јерменије, заједно са Турцима, у XIV веку улазе у Европу. Има их у свим крајевима Србије.
У време ослобођења од Турака, Цигани су живели на месту некадашњег аустријског шанца, али 1867. године бивају исељени на место звано Трмчиште, где се већ налазило доста циганских породица из Босне.
Од 1895. године, почињу се цигани насељавати у малу Лицику, а они из Трмчишта, после заваде са Поскуричанима, почињу од 1902. да га напуштају. Трмчиште ће до 1906. године било потпуно расељено, док су готово сви Цигани из њега прешли у Крагујевац. Највећи број њих дошао је у Лицику, а мањи део у Сушицу.
Цигани су се у Крагујевцу бавили разним занимањима. У прошлости, као и данас, био је то свет без сталног запослења, који се држи својих обичаја. Кад би се латили трговине, живот би им постајао стабилнији и сређенији.

ПОД ЈАНИЧАРИМА

Према одредбама Београдског Мира (1739. године), турске трупе улазе у Крагујевац, а са њима и велики број Јаничара.
Јаничари су хришћанску цркву претворили у џамију, заузели све њиве и ливаде у близини вароши, као и све важније објекте у самој вароши, док је аустријски шанац морао бити затрпан.
Током XVIII века, Крагујевац је права Турска паланка оријенталног изгледа, у којој је поред Јаничара било и доста Срба, Јевреја и Цинцара. Поред Кадије, у Крагујевцу је седео и представник полицијске власти - Муселим. Крагујевачки кадија остваривао је од свог кадилука солидан приход.
Варош се протезала од данашњег Крста до Каменог моста на Лепеници. Како се ту стицало неколико важних путева, из Београда, Милановца, Јагодине, они пстају артерије око којихх се варош развија. На месту данашње главне поште, налазио се један караван - сарај, а на месту данашњег хотела Дубровник, други. Такође је у чаршији постојало и неколико ханова и занатлијских радњи: пушкари, ножари, терзије, казанџије, поткивачи, ужари итд.
Током XVIII века, турски извори говоре о повратку Јаничара у место које називају Карђофча, из којег су избегли за време аустријске управе. У угарским ратним картама, насеље је уцртано као Крагујевац, а тако га помиње и Лангер година 1721. и 1729. Такође и Бечки војни архив 1723. године. У извештају о селима ваљевске епископије 25. новембра 1735. године убележено је ово место као Крагујевац, као и у још неколико различитих докумената из XVIII века.

КОЧИНА КРАЈИНА

У рат између Русије и Турске умешала се 1788. године и Аустрија, која је рачунала на помоћ чета Српских добровољаца (фрајкора), у којима су се налазили многи угледни Срби.
У периоду између Београдског мира и устанка 1804. године, Српско становништво живело је у условима сталне анархије, без икакве заштите државе и закона. Ратови 1768. - 1774. и 1788. - 1791. само су допринели разарању основних уредби и институцијама на којима је почивало Турско царство. Поврх свега Србију у ово време погађа и неколико епидемија куге, од којих прва и највећа 1739. године.
Ратне пометње, устанци раје, насиља над недужним становништвом, стварали су у народу омразу према Турцима. Многи истакнути Срби одлазили су у аустријске добровољачке чете, а нарочито се међу њима одликовао Коча Анђелковић из Пањевца код Јагодине. Његов углед био је толики да ће рат између Аустрије и Турске (1788. - 1791.) у Србији остати упамћен као "Кочина Крајина".
Са српским добровољцима, Коча Анђелковић долази из Аустрије у Србију 1788. године. Дошавши до Црног Врха, ослобађа и Крагујевац, који је бранила малобројна турска посада. Турци убрзо потискују Аустријанце на север, а са њима и фрајкоре. Ратиште се преноси у Банат, где Коча Анђелковић (Коча Капетан) гине у једном турском нападу, у близини места Брзаска.
Други поход аустријске војске и фрајкора, 1789. године, у којем учествује и пуковник Михаљевић, доноси Крагујевцу ново ослобођење, али краткотрајно. У борбама за ослобођење града, храброшћу се истиче фрајкор из Крагујевца Мирко Јовановић, у чину потпоручника. Крагујевац поново, 1790. године пада у руке Турака, после чега поново добија Шанац, а поправља се и систем утврђења.

У УСТАНЦИМА ЗА НАЦИОНАЛНО ОСЛОБОЂЕЊЕ

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

"Сеча кнезова" по селима Београдског пашалука, крајем јануара 1804. године, представљала је непосредни повод за почетак Првог Српског Устанка ("буне на дахије"), који ће поставити темељ модерној Српској држави. На договору виђенијих српских старешина у селу Орашцу, 2. фебруара 1804. године, за вођу устанка изабран је Ђорђе Петровић - Карађорђе, марвени трговац из Тополе и родоначелник династије Карађорђевића.
Крагујевац је био међу првим градовима који су, у устаничкој 1804. години ослобођени од Турака.
Када је, марта 1804. београдски дахија Кучук Алија кренуо ка Крагујевцу и Јагодини, у намери да разбије устанике, успело му је да стигне до Крагујевца, пошто је претходно поразио устанике Јанка Катића и Карађорђа код села Врбица. Иако се утврдио у Крагујевцу, Кучук Алија није могао ту дуго остати, јер су, на вест о његовом доласку, на ноге устале Лепеничка, Јагодинска и Гружанска нахија. Устаници су Крагујевац држали под опсадом све до 25. априла 1804. када је пред град приспео и сам "Вожд" Карађорђе. Тога дана су турске трупе (јаничари), свесне да се не могу изборити са толиком масом устаника, под окриљем ноћи неопажено напустиле град, заједно са локалним турским становништвом. У град су ушли устаници и успоставили српску управу, чиме је Крагујевац ослобођен од турске власти. У борбама за ослобођење Крагујевца, истакла су се и два Крагујевчанина: буљубаша Гавра и бимбаша Илија.
Карађорђе је, потом, упутио знатне устаничке снаге у потеру за Кучук Алијом, док је он сам, са мањим одредом устаника кренуо према Београду.
Крагујевац је одређен за седиште нахије у чији су састав ушле три кнежине: Гружа, Лепеница и Јасеница. Када су, 1807. године успостављени магистрати, добио је Крагујевац и свој нахијски суд, као и основну школу.

МАГИСТРАТ

Уредбом Правитељствујушћег Совјета од 26. октобра 1807. године успостављени су у свим нахијама Магистрати (нахијски судови), организовани по угледу на већ постојеће судове у Војној Граници.
Крагујевачки Магистрат организован је међу првима. Почео је са радом већ крајем 1807. и радио све до пропасти устанка 1813. Основни разлог оснивања судова било је сузбијање хајдучије, крађа као и освета. Међутим, у надлежност Магистрата спадала је сва судска и управна власт.
Као и сви други, Крагујевачки Магистрат је имао три члана и писара (секретара). Чланови су бирани у договору са свим кметовима "од нахија", док су "Поученије и наставленије" о томе како ће судити, судови примили од Правитељствујушћег Совјета.
Позната су и имена неких судија Крагујевачког Магистрата из 1812. године. Тако је на тој дужности био кнез Веса из Рипња, а када је он постављен за варошког кнеза у Крагујевцу, заменио га је кнез Сава, буљубаша, родом из Груже. Иако су се чланови Магистрата мењали, његов секретар је, скоро све време његовог постојања (1807. - 1813. год.), био Јован Илијић. Заменио га је, пред сам крај рада Магистрата, Милош Савин из Трнаве.
Поред судске, Магистратима је припадао и знатан део полицијске власти. Заједно са нахијским старешинама, Магистрат је вршио и друге функције, као што је прикупљање пореза, приреза и других дажбина, вођење истрага и расправа, као и грађанских спорова.
Током свог постојања за време Првог устанка, Магистрат је реорганизован два пута, 1808. и 1811. године.

МАЛО ЗНАНА СКУПШТИНА

Крагујевац XIX века био је један од главних политичких и државних центара Србије. Поред осталог, налазимо га и у Карађорђевом деловодном протоколу 1812 - 1813, што је уједно и први помен Крагујевца у документима насталим у Србији, писаним ћирилицом.
Мало је познато да је у време Првог Српског устанка, у Крагујевцу одржана једна народна скупштина Србије.
"Врховни Вожд" српског народа Карађорђе Петровић, сазвао је за 1. јануар 1813. год. скупштину која је требало да решава питања од значаја за Србију после потписивања Букурештанског мира 1812. године.
Скупштина се састала реченог датума и донела низ веома значајних одлука:
1. да порез остане у истом износу и висини као прошле године,
2. да се не мењају приходи, расходи и издаци,
3. да се добави муниција у већим количинама,
4. да се храна смести у војне магацине, кошеве и утврђења,
5. да сва војска буде на окупу и спремна да одбије сваки турски пролаз,
6. да се ступи у погодбу са Портом за трајни мир.
После скупштине, Карађорђе је са Саветом разаслао наредбу о распореду пореза за наступајућу годину, и дао упутства нахијским старешинама.

ХАЏИ - ПРОДАНОВА БУНА

После слома Првог Српског устанка 1813. године, Турци су поново заузели Крагујевац и у њему успоставили своју власт, под заштитом београдског везира Сулејман - паше. Српски живаљ био је изложен нечувеном терору и пљачки, али отпор народа није био сломљен.
У јесен 1814. избила је, у околини Чачка, буна Хаџи - Продана Глигоријевића која је, поред Пожешке, захватила део Крагујевачке и Јагодинске нахије. У овој буни посебно су се истакла села из Гружанске кнежине Крагујевачке нахије. Буна је, у почетку, имала доста успеха. Турци су бежали у утврђене градове: Чачак, Карановац и Трстеник.
Милош Обреновић, један од вођа Првог Српског устанка, сматрао је ову буну преурањеном, и заједно са Турцима, учествовао је у њеном гушењу. У сукобу устаника и Турака (које су предводили Ашим - бег и Милош Обреновић), устаници су Турке потукли до ногу, али нису умели да искористе тако стечену предност, већ су се растурили, а сам Продан Глигоријевић побегао је у Аустрију. Тако је буна осуђена на пропаст.
У одмазди коју су Турци извршили после буне, страдао је и Станоје Главаш, хајдук из Првог Српског устанка, који је одбио да преда Хаџи - Продана Глигоријевића.

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

Други Српски устанак започео је у Крагујевачкој нахији, а одлука о његовом почетку донета је у селима Рудовци и Вреоцима. Устанак је био припремљен већ у зиму 1814. али се чекало пролеће.
Спонтани отпор народа довео је до избијања устанка пре заказаног дана. На Цветни четвртак 8. (20.) априла 1815. године Арсеније Лома ударио је на зулумћаре у Јасеници, разјурио их и са својим Качерцима ослободио Рудник. Дан уочи Цвети, Јован Обреновић, Сима Милосављевић - Паштрмац и Благоје Томић из Кнића убили су турске харачлије у гружанском селу Коњуши.
Устанак је објавио Милош Теодоровић Обреновић, на Цвети, 11. (23.) априла 1815. године, на сабору код цркве у Такову. Предајући заставу Сими Паштрмцу, најистакнутији српски кнез Милош Обреновић изговорио је своје чувене речи: "Ево мене, ето вама рата са турцима!"
Тежиште устанка је, упочетку, било у три централне нахије: Рудничкој, Крагујевачкој и Чачанској. Главнина устаничких снага била је распоређена око Чачка, Рудника и Крагујевца.
Када је велика устаничка војска под вођством Јеврема Обреновића и Мелентија Поповића кренула ка Крагујевцу, придружио им се одред од 500 Гружана под командом Јована Димитријевића - Добраче. Сазнавши за ово, крагујевачки Турци на брзину прикупе неколико стотина људи и са њима изађу пред устанике на Дреновац. Ту долази до страховитог пораза Турака, чили су се остаци повукли у Крагујевац и утврдили у шанчеве око џамије и каменог моста.
Српска војска није гонила Турке, већ је заноћила у Становима, да би сутрадан ударила на град и држала га, затим, под опсадом неколико дана, са намером да га заузме на јуриш. Сазнање о покрету турске војске из Београда према Чачку, под командом Имшир - паше, приморало је устанике да смање опсадне трупе око Крагујевца и ограниче се на спречавање турског снабдевања по околним селима. Чести напади устаника нису, међутим, дозвољавали Турцима да среде редове.
Сазнавши за пораз своје војске ког Љубића на Морави, крагујевачки Турци почињу панични бег ка Јагодини, али их српска војска пресреће код Црног Врха и потпуно поражава. На тај начин Крагујевац бива коначно ослобођен и очишћен од Турака, а у граду успостављена Српска власт. Српске трупе окупљене тада око Крагујевца, крећу ка Пожаревцу.

КРАГУЈЕВАЦ - ПРЕСТОНИЦА (1818 - 1841)

ИЗБОР КРАГУЈЕВЦА ЗА ПРЕСТОНИЦУ

Крагујевац је ушао у XIX век као типична турска паланка. У устанцима за национално ослобођење (1804 - 1813, 1815), варош је потпуно ослобођена од Турака.
Почетком маја 1818. године, у манастиру Враћевшници, на предлог кнеза Милоша, Крагујевац је изабран за престоницу обновљене српске државе, чиме је Милош само потврдио већ 1817. донету одлуку о почетку изградње конака и двора у Крагујевцу. На избор Крагујевца за седиште српске државе пресудно су утицали његов повољан географски положај и уједначен национални састав становништва. На рскрсници природних комуникација, довољно удаљен од цариградског друма, имао је Крагујевац готово идеалне услове да постане престоница.
У тренутку проглашења за престоницу, Крагујевац је бројао 193 куће и имао 378 пореских обвезника. Његови житељи били су, углавном, Срби, уз мали број Јевреја, Цинцара и Рома, као и неколико Турских породица. Стара турска чаршија, са уским и кривудавим улицама, ћепенцима и ниским неугледним кућама, које су на прозорима имале хартију "пенџерлију", покривене кровином и сламом, а понекад ћерамидом, џамијом и каменим мостом у средини, давала је основно обележје ове вароши, која ће играти најзначајнију улогу у Србији током наредне две деценије.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

"Врховни кнез" и "правитељ народа сербског" Милош Теодоровић Обреновић, рођен је 18. марта 1783. године у Горњој Добрињи (Ужичка нахија). После смрти Милошевог оца Теодора Михаиловића, његова мајка Вишња преселила се на имање свог првог мужа Обрена Мартиновића, где се Милош, уз брата Милана почео бавити трговином.
У време Првог српског устанка, чији је један од вођа, Милош узима презиме Обреновић. После слома устанка, предао се Турцима, који су га поставили за обор - кнеза Пожешке и Крагујевачке нахије. Када је 1814. године избила буна Хаџи - Продана Григоријевића, сматрајући је преурањеном, Милош је заједно са Турцима учествовао у њеном гушењу. Задобивши тако поверење Турака, несметано је радио на организовању новог устанка, чији је почетак објавио у Такову 11. априла 1815. године.
Ослањајући се на Букурешки уговор (1812. год.), као тековину Првог српског устанка, Милош успева да, уступцима и кроз преговоре са Туцима које води у периоду од 1815. - 1830. године, издејствује Србији аутономију која се формализује хатишерифима из 1830. и 1833. године. Тако Србија постаје аутономна кнежевина са наследним кнезом, а Милошеви успеси отварају ново поглавље у српској историји.
Било му је 35 година када је са супругом Љубицом (ћерком Радослава Вукомановића из Срезојеваца, Рудничка нахија), дошао у Крагујевац у коме је 1818. подигао двор и стално се настанио. Са Л јубицом је Милош имао четворо деце, две кћери и два сина.
Старији Милошев син, Милан (Милан - бег), рођен 1819. раном је смрћу 1840. године (сахрањен у Крагујевцу) спречен да искористи своје право наслеђа, тако да је Милоша као кнеза наследио његов млађи син, Михајло, рођен у Крагујевцу 1822. Михајло ће бити убијен у Кошутњаку 29. маја 1868. године.
Старија Милошева кћи Петрија, рођена 1809. године била је писмена и удала се за земунског трговца Теодора Бајића. Млађа кнежева кћи Јелисавета (Савка), рођена је 1814. и добила је солидно образовање ишавши у школу у Крагујевцу. У својој четрнаестој години, она се загледала у кнежевог писара из "прека", Алексу Поповића, који је међутим, по наређењу кнеза Милоша, убијен док је путовао за Пожаревац.
Милош се у Кагујевцу појављивао у старом српском оделу боје вишње, а у свечаним приликама китио се ордењем. Често се јавно показивао у друштву својих миљеница, уместо са кнегињом. Од 1839. до 1858. живео је у емиграцији (у Влашкој, Бечу и другим местима) да би се 1858. вратио у Србију и неуморним радом довео до краја процес националног ослобођења. Умро је 1860. године у Београду где је, код Саборне цркве, и сахрањен.

КРАГУЈЕВАЧКА НАХИЈА

Народна скупштина, одлуком од 19. децембра 1815. године, задржала је стару поделу Београдског пашалука на 12 нахија. На основу ове одлуке, формира се Крагујевачка нахија, са три кнежине: Гружа, Лепеница и Јасеница, чије је средиште било у Крагујевцу. За првог обор - кнеза (нахијског кнеза) изабран је Ђорђе Парезан из Брзана. У дужности нахијских кнезова било је прикупљање пореза и ревносно извршавање кнежевих наређења, одржавање реда и мира, као и извесне судске надлежности. За извршавање одлука и спровођење наредби имали су нахијски кнезови по једног писара и вше пандура.
Од три кнежине Крагујевачке нахије, само је Гружанска кнежина у целини улазила у састав Крагујевачке нахије, док су села Лапово, Марковац, Ракинац и Аџибеговац из Лепеничке кнежине улазила у састав Смедеревске нахије, а села Доња и Горња Сабанта у састав Јагодинске нахије. Готово читава доња Јасеница припадала је Смедеревској нахији, а мањи део око извора реке Јасенице Рудничкој нахији.
Кнежинске старешине постављао је кнез Милош Обреновић као врховни српски кнез. Њихова дужност састојала се у томе да се старају о одржавању реда и поретка у својој кнежини, истражују злочине и суде у грђанским споровима, прикупљају порез и воде надзор над радом сеоских кметова.

РАЗВОЈ ВАРОШИ КАО ПРЕСТОНИЦЕ

Проглашењем Крагујевца за престоницу обновљене српске државе, започиње бржи развој ове вароши. Поред старе вароши око Камене ћуприје, почиње се, на узвишици на левој страни Лепенице, стварати нова варош, која је од старе турске вароши била незнатно удаљена и одвојена ливадама. Ту је, по наредби кнеза Милоша, подигнуто неколико зграда за потребе двора које су, у једном венцу, заједно са црквом и кнежевом ћупријом чиниле центар српске престонице.
У Крагујевцу су, као престоници, биле су смештене институције највише државне власти: Народна канцеларија, основана 1820. године, Општенародни суд србски, Совет сербски (основан 1826.), Државни савет (1835.), Главно казначетејство, где је заседало највише народно представништво, Народна скупштина и државна главна собрања на двору кнеза Милоша Обреновића, где су доношене најважније одлуке, примани страни представници и успостављани дипломатски односи. Важна државна питања решавана су и значајне одлуке доношене у између кнеза и Народне скупштине.
Захваљујући георафском положају и скоро једнонационалном становништву, Крагујевац је био град као створен за Милошеву престоницу. Са ширењем вароши и доласком у Крагујевац чиновника из "прека" (Аустрија и Мађарска), Отварањем занатлијских радњи и трговина са новом робом, град све почиње да губи оријентални и све више да поприма европски изглед. То се највише огледало у градитељству, као и у прихватању европског начина одевања. Стару архитектуру замењује нова, гради се од чврстог материјала, а куће се, уместо кровином и сламом, покривају ћерамидом и црепом. Европска ношња, преко двора и државних службеника, а највише преко путника и трговаца који тих година долазе са запада, полако продире у народ. И сама варош се уређује: улице се исправљају и калдрмишу, корито Лепенице се уређује а на Лепеничком кеју засађени су јабланови.
Око кнежевог двора, који су чинили Кнежев конак, Љубичин конак , Момачки или Амиџин конак, расла је потпуно нова варош. У том периоду, поред осталог, изграђена је и дрвена ћуприја преко Лепенице, до придворне цркве и војних касарни.
Према тадашњим подацима, у Крагујевцу је 251 занатлија обављао 17 различитих заната. Занатлије, веома цењен слој становништва, били су удружени у струковна удружења - еснафе, којих је било 9. Упредо са занатством, развијала се и трговина. Увозили су се: шећер, со, кафа, пиринач, свила, кадифа, чоја, а извозили су се сточарски и пољопривредни производи. Истовремено, јављају се и зачеци индустријске прераде коже. У овом периоду, Крагујевац је добио и своју сталну пијацу и панађуре (вашаре), који су били међу најјачим у Србији, те су их посећивали и трговци из других градова.

ДВОР КНЕЗА МИЛОША

Двор кнеза Милоша, изграђен на једном платоу на левој обали Лепенице, чинила су три конака са помоћним зградама, и придворном црквом на десној обали, која је с двором била повезана кнежевом ћупријом. Најрепрезентативнија зграда у оквиру двора био је Кнежев конак, грађен од 1817. до 1821. године. То је био стан владаоца Србије, и главно управно и политичко средиште. Својом лепотом истицао се Шарени или Љубичин конак, називан и "харем", због девојака које су у њему становале и биле у пратњи кнегиње. Шарени конак је до темеља изгорео у пожару 1885. године. Двору је припадао Момачки или Амиџин конак, назван по "домостројитељу" (управнику двора), Сими Милосављевићу - Паштрмцу; он је првобитно служио за смештај "каваза" (кнежеве личне пратње). Ово је једини од три конака који је до данас сачуван. У оквиру двора кнеза Милоша била је смештена кнежева благајна и неколико помоћних зграда које су служиле за потребе двора.
Испред конака и двора, на месту данашњег Малог парка, био је брисан простор на којем су одржаване војне параде. У углу тог простора, била је "сува крушка", која је служила за вешање осуђеника. Она је, заједно са клупом за батинање чинила саставни део дворског комплекса. Цео дворски простор био је ограђен палисадима.


КНЕЖЕВ КОНАК

Главни део конака чинила је кнежева канцеларија, која се налазила на спрату конака. Поред два стола и столица као основног намештаја, ту су се још налазили лепи бакрорези и слика кнеза у природној величини, застава коју је Милош донео из Другог устанка, карте значајнијх земаља света, и библиотека. Испред канцеларије био је празан простор са "диваном". У приземљу Кнежевог конака налазиле су се собе за становање кнежевих секретара и момака. Једна соба са кухињом у приземљу служила је Мелентију Павловићу, архимандриту, при посетама Крагујевцу. У приземљу је једно време становао и кнежев домостројитељ. У средини приземног дела, налазила се трпезарија са црвеним столицама и столовима, у којој је могло да се смести око 60 особа. Собе на спрату конака биле су намењене одмору и спавању. Конак је уништен у бомбардовању 13. априла 1941. године.

СТАРА ЦРКВА

Стара црква, kнежева задужбина која и данас постоји у неизмењеном облику, подигнута је 1818. године, на месту где је раније било гробље. Доказ за то су велики надгробни споменици узидани у темеље овог храма. Као главни мајстор на изградњи храма помиње се Милутин Гођевац, док је уређење ентеријера поверено италијанским мајсторима Ђузепеу диАнтонију и Мауеру Мартину. Највећу вредност имају иконе на иконостасу, које су дело најбољих иконописаца тога времена. Звона ове цркве по први пут су зазвонила 1829. године.

ЖИВОТ НА ДВОРУ У КРАГУЈЕВЦУ

Дан кнеза Милоша почињао је веома рано. Пошто би се умио над коритом, одлазио је у собу где би, будући веома побожан, "читао дугу молитву". Његов радни дан обично је почињао договором са директором кнежеве канцеларије и секретарима, о државним пословима. Око 10 сати звонила би звона на Кнежевој цркви, чиме би се обзнанило народу да кнез руча. За ручком, кнез је седео са члановима своје породице. Све до 1834. год. кнегиња Љубица је служила заједно са послугом, а од те године је седала за сто заједно са кнезом. Посуђе у којем је служена храна у почетку је било јако просто, али је, временом, кнез "из прека" набављао скупоценије посуђе. За тпезом кнеза Милоша служила су се, поред домаће ракије и вина. После ручка, кнез је волео да се одмара, или да пије кафу и пуши дуван. Ради увесељавања, на двор би била позивана понека музичка дружина. Кнез је волео да слуша циганску музику. Кнез је вече резервисао за играње карата док би му, истовремено, секретари читали разне стране новине.

ТОПОГРАФСКО ШИРЕЊЕ ВАРОШИ

Паланка турског типа, коју Лепеница дели на два дела, почиње, од треће деценије XIX века, своје ширење дуж путева за Београд, Краљево, Милановац и Крушевац.
Варош полако губи оријентални карактер. Поред занатских и трговинских радњи, отварају се кафане и модерне зграде за становање, уске и каљаве улице се калдрмишу. Стари, источњачки занати нестају, а уместо њих долазе нови: терзијски, бакалски, бојаџијски, папуџијски, ковачки и други.
Око двора се, полако, ствара нова варош, од кућа Милошевих чиновника, која се спаја са старом турском вароши. Насеље Сушица, које је настало уз пут за Београд, спаја се 1834. са Крагујевцом, који све више постаје град трговаца, занатлија, шиновника, војних лица, ђака и интелектуалаца. Безбедност у граду била је таква да се радње нису закључавале клучем и катанцем, већ само парчетом дрвета као резом.
Тридесетих година XIX века, у Крагујевцу се по први пут јавља полиција, а забележено је да је први директор полиције био извесни Димитрије Милојевић. Тих година, полиција је имала обичај да хапси ноћне путнике који се кроз варош крећу без фењера.

ПРВИ ТРГОВИНСКИ УГОВОР СА ВЕЛИКОМ БРИТАНИЈОМ

Први трговински уговор између Србије и Велике Британије склопљен је 3. јуна 1837. године на двору кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу. Био је то почетак дипломатских односа између Велике британије и Србије. Велику Британију је у овим преговорима заступао Лојд Џорџ Хоџис, новоименовани Британски конзул у Србији, а Србију кнез Милош.
Поред успостављања дипломатских односа између две земље, највећи домет ових преговора прдеставља договор о трговинском повезивању, као и о томе да се сва трговина између Србије и В. Британије одвија преко луке Кладово на Дунаву. Занимљиво је, иначе, да Л. Џ. Хоџис, иако конзул, није стално боравио у Крагујевцу, јер је Милош сматрао да је за британског конзула Београд боље место.

ПОЧЕЦИ ФРАНЦУСКО - СРПСКИХ ОДНОСА

Контакти између Србије и француских представника почињу од 1829. године и доласка Адолфа од Карамана, а затим су ту и песник Ламартен и гроф Боа ла Конт (1834.). Француска је, из политичких и економских разлога била веома заинтересована за отварање свог представништва у Србији, нарочито јер се тих година у Београду отварају конзулати већине водећих европских држава (Аустрија, Велика Британија, Русија). Ипак, тек су се 1839. године, после разговора кнеза Милоша и А.Б. Диклоа, у Крагујевцу, стекли услови за успостављање пуних дипломатских односа двеју земаља. Требало је још само да султан то потврди бератом. За првог вице - конзула Француске у Србији именован је А.Б. Дикло.

ПРВИ СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ

Први српски национални програм зачет је на двору кнеза Милоша у Крагујевцу, далеке 1838. године. Био је то, у ствари, план за пропагирање и подизање општег хришћанског устанка у европском делу Турске, који је кнез Милош, на двору у Крагујевцу, изложио британском дипломати Дејвиду Уркварту. Овај план послужиће касније као основа за "Начертаније" Илије Гарашанина.
Концепт кнеза Милоша, који се може свести на идеју да се Србија, уз помоћ Француске и В. Британије извуче из руског протектората, Уркварт је систематизовао и разрадио. Његова систематизација послужиће пољској политичкој емиграцији за проучавање српске спољне политике. Када је српска влада приступила коначној изради таквог плана, пољски политички емигрант, пореклом Чех, Франтишек (Фрања) Зах, преноси Илији Гарашанину основне идеје Урквартовог концепта, допуњене и другим изворима. Гарашанин ће све то коначно уобличити у свом "Начертанију" из 1844. године. Тако настаје устав за стварање српске државе или, практично, први српски национални програм.
Према овом програму, српска држава тебало је да се простире од Бихаћа у Босни до Добруџе, Битоља и Скадра на југу и до источне Румелије на истоку. У ову државу требало је да уђу хришћански крајеви европског дела Турске, заједно са Србијом и Црном Гором.
Ради остваривања овог плана, створена је тајна организација на челу са Илијом Гарашанином, чији је заменик био Ј. Марковић. Чланови организације нису се међусобно познавали, већ су комуницирали само са својим непосредно надређеним.

КРАГУЈЕВАЧКА БУНА 1839. ГОДИНЕ

Буна коју је 11. маја 1839. године организовао кнез Милош Обреновић уз помоћ брата Јована, Названа је Крагујевачка. Циљ буне био је да онемогући спровођење Турског устава из 1838. који Милоша лишава апсолутне власти.
Буна је почела међу војницима Крагујевачког гарниозона брзо се ширећи на Ћупријску и Крушевачку војску, као и на делове Рудничке нахије. Као непосредан повод за њен почетак послужио је Милошев одлазак из Крагујевца за Београд, као и гласине да саветници намеравају да убију кнеза. Овим узнемирени војници, позатварали су, најпре, све старешине несклоне буни, а затим су изашли у варош и уз поклике верности кнезу заузели у њој све важније објекте. При томе су саветника Петра Туцаковића и још неколико чиновника такође везали и ставили под јаку стражу.
На вест о буни, Савет је заседао и њено угушење поверио народном "предводитељу" Томи Вучићу - Перишићу. Тома Вучић је, 20. маја 1839. године стигао на Дивље Поље код Крагујевца, са војском далеко надмоћнијом од побуњеничке. Служећи се и силом и лукавством, успео је да похвата све подстрекаче побуне, међу којима и кнежевог брата Јована. Окривљени су спроведени у Београд, где им је судио Апелациони суд.
Тако се ова буна завршила обарањем кнеза Милоша Обреновића који је, 1. јуна 1839. године, пошто се претходно одрекао престола у корист свог сина Милана, напустио Србију.

ПРЕМЕШТАЊЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Одлучан рад опозиције и отварање конзулата у Београду довели су до пада значаја Крагујевца на политичкој сцени Србије. После абдикације кнеза Милоша, на седници Државног савета 31. маја (12. јуна) 1839. године донета је одлука о премештању престонице у Београд. Била је то прва сеоба престонице.
Дошавши на престо почетком марта 1840. године, псле смрти кнежевића Милана, Михајло Обреновић изразио је жељу да се престоница врати у Крагујевац. После тога, приликом посете Крагујевцу, на улазу у варош дочекало га је око 10.000 људи, захтевајући повратак кнеза Милоша у Србију. Жеља кнеза Михајла озваничена је одлуком Државног савета од 13. (25.) маја 1840. године, о чему је кнез издао Указ и Прокламацију народу. Тако се престоница поново враћа у Крагујевац.
Овај догађај доводи и до одређених промена у самом Крагујевцу. Уредбом кнеза Михајла "Устројеније и дужности полиције вароши Крагујевца" уведена је у вароши специјална полиција са среским начелником на челу. Поред одржавања реда и мира, полиција је имала задатак да штити престоницу "од сваке опасности". Од тада се у Крагујевцу није могло примити ни једно лице које нема уредно визиран пасош. Тада се у вароши појављује и "гарнизона војска", а Крагујевац у то време представља, по броју војника и војних радионица, један од најзначајнијих војних центара у Србији.
Ипак, када је на двор у Крагујевцу дошао ађутант руског цара барон Ливен, успео је да убеди кнеза Михајла да престоницу пресели у Београд. То се и догодило, а указом од 25. априла 1841. године, Крагујевац је коначно престао да буде престони град.

ДОБА УСПОНА

НАСЕЉАВАЊЕ КРАГУЈЕВЦА

Ни у једном крају српске државе XIX века није било толико етнографских померања као у Шумадији. Многи досељеници са црногорских и херцеговачких брда, удаљених крајева Македоније и Космета, после краћег задржавања у Полимљу, Новопазарском Санџаку и Поморављу, насељавају се трајно у Крагујевцу. Настањујући се углавном по периферији, они стварају читава нова насеља: Ердоглија, Вашариште, Сушица, Пиварско брдо. За време прве владе кнеза Милоша Обреновића, у град се досељава и неколико породица странаца, који се у вароши баве разним занатима.

ВУЧИЋЕВА БУНА

У лето 1842. године избила је буна против кнеза Михајла Обреновића, коју су предводили уставобранитељи Тома Вучић - Перишић и Аврам Петронијевић.
У овој буни, Крагујевац је био поприште борби. Тако се логор кнеза Михајла налазио у Петровцу, док је Вучићева војска са топовима изашла на Метино брдо. Ова буна остала је у сећању Крагујевчана јер је великим делом захватила и варошки пук.
Буна је резултирала збацивањем кнеза Михајла и његовим бекством у Земун, тада у саставу Аустрије. Довела је и до промене династије јер је Михајла на престолу заменио Карађорђев син Александар Карађорђевић.

ДЕЦЕНИЈА УСПОНА

Златно доба Крагујевца настаје 80 - их година XIX века, у чему је значајну улого имао крак железничке пруге Лапово - Крагујевац, који је 1886. године повезао град са главном артеријом српске железнице, пругом Београд - Ниш, што је Крагујевац учинило главним трговачким центром читаве западне и југозападне Србије. Окружно место, са великим бројем трговинских радњи доживљава велику изградњу и прве зачетке урбанизације. Поред јачања трговине, у овом периоду оснива се и више индустријских предузећа, јављају се прве банке, занатство јача а покреће се и читав низ привредних, просветних, друштвених и културних друштава и удружења. У овој деценији, подиже се више здања значајних за варош: железничка станица, Нова (или Саборна) црква, брана на Лепеници, хотели "Гушић" и "Таково" као и нове радионице у Војно - Техничком Заводу. Према попису из 1886. године, у вароши су постојале 1404 радње разних врста.
У овом периоду, такође, оснивају се певачка друштва као што су "Шумадија", "Милош Велики", "Певачка пожарна дружина", "Музичко друштво", "Црквена певачка дружина", као и грађанска удружења: Стрељачка дружина (1881), Ловачко друштво (1887), Коњички клуб (1889), Крагујевачко женско друштво, Коло српских сестара, Гимнастичко друштво ( све 1894).

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ 1914 - 1918

КРАГУЈЕВАЦ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Одмах на почетку рата, Крагујевац је постао седиште највиших државних установа и Врховне команде. Врховна команда сместила се, са војводом Радомиром Путником на челу, у зграду Окружног начелства, данашња зграда Суда. Регент Александар, заједно са делом особља крагујевачког двора, налазио се у згради на углу данашње улице Крагујевачког октобра и, тада новопросечене, улице поред Нове цркве. Крагујевац је био и седиште "Пресбироа", одељења за штампу Главог штаба, које је, под руководством Слободана Јовановића, штампало "Ратни Дневинк".
Све касарне, школе и већи угоститељски објекти у граду били су заузети за војне потребе. Све што је било способно да носи пушку, било је на фронту, а мобилисане раднике Војно-Техничког завода, на послу су замењивали ђаци или пензионисани радници. Из Крагујевца је на фронт, према Горњем Милановцу, кренуо и Ђачки батаљон (1300 каплара), а на месту са којег су кренули, на Милановачком путу, налази се споменик.
После победа српске војске у Церској и Колубарској бици, у Крагујевац су довођени бројни аустроугарски заробљеници, који су смештани у циглану "Бојаџић", и коришћени за рад. Они међу њима словенског порекла, каквих није било мало, слани су на рад на уређивању корита Лепенице.
У 1914. години, обе зараћене стране захватила је епидемија тифуса. Крагујевац постаје један од највећих сабирних центара за тифусаре, а касарне 11. и 19. пука бивају претворене у резервне болнице. Почетком 1915. године, српским лекарима у Крагујевцу, у борби против тифуса придружује се и неколико страних лекарских мисија: енглеска - смештена у шаторима у Горњем парку, шкотска - смештена у Грађанској болници, руска - смештена у Војној болници и француска, која се директно ангажовала на сузбијању епидемије тифуса у оклини Крагујевца. Енглески лекар Вилијем Хантер направио је средство за сузбијање ваши, касније познато у историји санитета као "српско буре". У својој пожртвованости на сузбијању тифуса, страдали су и неки од страних лекара, као др. Елизабета Рос и други.
Према сећањима, током прве ратне године је у Крагујевцу радио биоскоп у хотелу "Таково", као и у кафани "Прва крагујевачка пивница". У оба су, угавном, приказивани француски филмови. Кафане су, уопште, добро радиле, јер је од 18 до 22 сата било у чаршији тешко наћи слободно место. Трговачке радње су такође биле отворене, а нарочито за пијачних дана, када се у варош слегао силан свет из околних села.
Авиони аустругарске војске бомбардовали су Крагујевац два пута, у пролеће 1915. године. Први пут, десило се то 27. маја. Авион који су грађани одушевљено поздрављали, јер је носио боје српске тробојке, бацио је бомбе које су усмртиле троје, а раниле десеторо људи. Том приликом, српска артиљерија је, изнад Метиног брда, оборила један од авиона. Друго бомбардовање догодило се 9. јуна 1915.
Немачко - аустроугарска офанзива у јесен 1915. као и улазак Бугарске у рат на страни Централних сила, приморавају српску војску на повлачење. Врховна команда напустила је Крагујевац 11. октобра 1915. а за њом је, са војском, кренуло и цивилно становништво.
Када су, 2. новембра 1915. Аустро - немачке претходнице ушле у варош, затекле су само старце, жене и децу. У зграду окружног начелства усељава се штаб главнокомандујућег немачке војске, Мекензена, док су војници размештени по кућама у вароши и касарнама. Немачка војска завела је у граду ужасан терор и пљачку свега што им је могло бити од користи. Део машина из Војно - Техничког завода расклопљен је и однет у Немачку, док је остатак поклоњен Бугарима, тако да су у ВТЗ - у остали само голи зидови. Када је, почетком 1916. дошло до смене окупационе власти, и аустро - угарска војска преузела управу над градом, симбол њихове владавине постала су вешала изграђена испод данашњег Доњег бетонског моста. Сведочанства из овог периода говоре о страховитој плачки и терору који је окупатор спроводио.
Током 1916. године, много пре Топличког устанка, у јужним деловима Крагујевачког округа, избила је побуна. Започела је у шумама села Слепак, срез Гружа, а цео један пук био је упућен да је угуши. Побуњени сељаци одржали су у једној кафани села Борач договор, у намери да нападну седиште окупационе власти и жандармеријске станице у селима Слепак и Драгушица. Из Аустро - угарских извора сазнајемо да су "поједини опасни елементи уверавали народ да је српска и румунска војска близу". Немачки конзул јавио је из Београда да је "реч о покушају устанка код Крагујевца чак две хиљаде Срба". Ова побуна у крви је угушена, а у селима Борач, Радмиловићи, Драгушица, Бумбарево Брдо, Слепак и другима стрељано је више људи, сви који су нађени са оружјем. Многе куће су изгореле, а кафана у којој је одржан договор, спаљена је до темеља.

ОСЛОБОЂЕЊЕ КРАГУЈЕВЦА 1918. ГОДИНЕ

После пробоја Солунског фронта, Крагујевац је ослобођен 27. октобра 1918. године. У ослобођену варош први је ушао 1. батаљон 6. пука Дринске дивизије. Народ је зачас испунио улице, а ослободиоци су дочекани код "Крста" великим весељем.

Тако је центар Шумадије био поново слободан. Крагујевачки ратници вратили су се у град 16. новембра 1918. са 11. пешадијским пуком.
Крагујевац је током рата претрпео велика разарања и људске жртве, изгубивши 15% становништва. Само на бојном пољу пало је 426 официра, подофицира и војника из Крагујевца, чија се имена налазе пописана на спомен - плочи у Новој цркви.

ПОДИЗАЊЕ ГРАДСКЕ ТРЖНИЦЕ

свw до 1926. године, Крагујевац је имао само један трг за трговину животним намирницама, на простору код Горњег бетонског моста. Ту се налазио један дрвени павиљон широк 7 а дугачак 35 метара, око којег је било поређано 20 дрвених барака, у којима су смештене пиљарске, месарске и занатске радње.
После I Светског рата, са почетком просецања и изградње Доњег бетонског моста, питање изградње тржнице постало је приоритетно.
Празан простор код Кнежевог конака, који је у време кнеза Милоша служио за егзерцирање војске, био је подесан за изградњу зграде за градску тржницу. Налазио се у самом градском језгру и био довољно простран за зграду која је требало да прихвати велике количине робе и људи. Израда пројекта Тржнице била је поверена техничком бироу "Соларовић" из Београда, док су радови на њеној изградњи почели 1928. а завршени 1929. године. тако је Крагујевац добио модерну Тржницу, која и данас краси уже градско језгро.

http://i33.tinypic.com/20rwgad.jpg

http://i34.tinypic.com/iwsu89.jpg

Spomenik Vuku Stefanovicu Karadzicu

ispred I Kragujevacke gimnazije

http://i34.tinypic.com/10p34fb.jpg

http://i36.tinypic.com/mjbsw6.jpg

II KRAGUJEVACKA GIMNAZIJA

Ideja i potreba za otvaranjem Druge gimnazije u Kragujevcu potekla je početkom 20. veka. Izdvajanjem pet odeljenja iz Prve gimnazije, koja je postala tesna za veliki broj učenika, 23.09.1911.g. osnovana je Druga gimnazija.

Četiri sledeće školske godine upisivane su nove generacije učenika, da bi 1915. okupacija zemlje sprečila dalji rad škole. Od tog perioda pa do danas, velika istorijska zbivanja, a naročito ratovi, uslovili su da škola bude više puta zatvarana.

Druga kragujevačka gimnazija ponovo je osnovana rešenjem Skupštine opštine Kragujevac 19. juna 1990, iste godine počinje sa radom u veoma teškim uslovima, bez vlastite zgrade. Nastava se godinama odvijala u zgradama drugih škola, Ekonomskoj, OŠ ''Moma Stanojolović”, Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, Tehničkoj školi za mašinstvo i saobraćaj. Od 1994. nastava se odvijala u Dečijem vrtiću “Pčelica”. Nastavnici su u toku odmora prelazili iz škole u školu, jer u “Pčelici” nije bio dovoljan broj učionica.

Izgradnja objekta za Drugu kragujevačku gimnaziju počinje 20. oktobra 1995. godine, a konačno je završena i svečano otvorena 1.9.2000. godine. Zgrada predstavlja jedan od najmodernijih školskih objekata na Balkanu, koji dominira na platou gde se takođe nalaze i fakulteti Univerziteta u Kragujevcu ( Ekonomski i Pravni ). Oko zgrade nalazi se lepo uređena zelena površina koju često posećuju naši sugrađani tokom svojih šetnji.

http://i37.tinypic.com/21u2oz.jpg

http://i38.tinypic.com/o9lif7.jpg

http://i35.tinypic.com/5ogxhu.jpg

POLITEHNICKA SKOLA

Svojim Dekretom od 14. marta 1854. godine knez Aleksandar Karađorđević osniva Zanatsku školi pri Topolovnici. Zanatlijska škola je bila prva ustanova takve vrste u Srbiji. 1859.godine Zanatlijska škola je ukinuta za kratko vreme. Zalaganjem najviših drzavnih organa 1862. godine doneta je odluka da Zanatlijska škola pri Vojnoj fabrici u Kragujevcu nastavi rad.
* Ratovi za nacionalno oslobođenje protiv Turske od 1876-1878. godine, za 12 godina prekinuli su rat Vojnozanatlijske škole.
* Škola je obnovila rad 1888. godine zalaganjem upravnika Zavoda Pavla Šafarika, a posebno agilnog inženjera Toše Seleskovića i ministra vojnog Save Grujića.
* Posle završene Vojnozanatlijske škole znatan broj pitomaca je odlazio u razvijene centre vojne industrije Evrope i SAD, kako bi nastavio svoje dalje stručno usavršavanje.Pored izlaganja u zemlji, škola je učestvovala na izložbama u Parizu 1889. godine i u Londonu 1898. godine.
* Vojnozanatlijska škola je izrasla u vodeću stručnu školu na prostoru Balkana u vremenu pre Prvog svetskog rata. Prvi svetski rat ostavio je teške posledice na rad škole. Usled austro-ugarske ofanzive 1915. godine škola je treći put prekinula rad.
* Školska zgrada je u Prvom svetskom ratu bila znatno oštećena.
* Sa obnavljanjem Vojnotehnickog zavoda 1920. godine obnovila je rad i Vojnozanatlijska škola. Škola je zadržala vojni karakter u pogledu statusa i organizacije. Od 1925 godine pri školi je ponovo proradio internat, a pitomci su školovani o trošku države.
* Škola je po četvrti put prekinula rad 1941. godine.
* Vojnoindustrijska škola broj 1 u Kragujevcu osnovana je septembra 1946. godine od strane Ministarstva narodne odbrane pri Zavodima "Crvena zastava". U školu je školske 1946/47. godine upisano 490 vojnih pitomaca.
* Škola je 1964. godine dobila naziv Omladinska tehnička škola "Đuro Salaj".
* Od 1. septembra 1972. godine oformljen je Centar za tehničko obrazovanje "Voja Radić", a škola je dobila naziv Metalska škola za kvalifikovane radnike i tehničare "Zastava".
* U toku školske 1990/91. godine škola menja naziv u Mašinsko-tehnička škola "Zastava".
* Danas škola nosi naziv Tehnička škola za mašinstvo i saobraćaj, a promena naziva je usledila 23.05.1996. godine.

http://i33.tinypic.com/i3dweu.jpg

http://i34.tinypic.com/2vxogvo.jpg

http://i34.tinypic.com/6stbib.jpg

Kawasaki, gde nadje sve ove slike? EXTRA SU!
samo tako nastavi.... :) ljub

Kawasaki, gde nadje sve ove slike? EXTRA SU!
samo tako nastavi.... :) ljub

Mnogo su mi pomogli clanovi ovog foruma,nesto sam uzeo iz svoje kolekcije,a nesto procackao po netu.

Kad imam vremena,nastavicu "pricu"!

Voleo bih da su medjuratni objekti potkrepljeni fotografijama, posto nisam iz Kragujevca, jer ipak slika vredi 1000 reci! :)

Kafana Balkan

http://i42.tinypic.com/2vxke0z.jpg

http://i41.tinypic.com/vnmo7n.jpg

Kakav epic thread! Kakoli sam ga propustio do sad :/

Sjajne slike i izvrsno pretstavljanje bashtine starog Kga!

Kakav epic thread! Kakoli sam ga propustio do sad :/

Sjajne slike i izvrsno pretstavljanje bashtine starog Kga!

Hvala!
Steta sto mnogi objekti iz raznih epoha nisu sacuvani,onda bi imali prave dragulje arhitekture u Kragujevcu,ali ni ovako nije lose.

^^ Jel bi mogao ovde da izdvojish par lepih zdanja/celina koje danas u Kgu ne postoje a bile su prelepe? :D

Poshto na onom topicu o starom Kgu ne mogu da procenim shta postoji, a shta ne postoji vishe...

Recimo gde je ovo u Kgu i da li postoji josh uopshte? :ohno:

http://farm4.static.flickr.com/3227/2731161597_89a531fb93_o.jpg

Recimo gde je ovo u Kgu i da li postoji josh uopshte? :ohno:

http://farm4.static.flickr.com/3227/2731161597_89a531fb93_o.jpg

Taj deo je kod Krsta!Uzi centar Kragujevca

http://i40.tinypic.com/snm32h.jpg

Znaci retko sta je ostalo!

^^ Jel bi mogao ovde da izdvojish par lepih zdanja/celina koje danas u Kgu ne postoje a bile su prelepe? :D

Poshto na onom topicu o starom Kgu ne mogu da procenim shta postoji, a shta ne postoji vishe...

Trebace mi vremena,ali pokusacu.Mnogo objekata sa starih slika nazalost ne postoji vise!

^^OMG proshao sam hiljadu puta tu i ni na pamet mi ne bi palo da je to to xD

Bash tuzno shto skoro nishta od starih zgrada nije ostalo :( :( :(

Sa suprotne strane ovog skvera je nacinjen najveci masakr starih i lepih gradjevina.Najinteresantnije je sto nije napravljeno nista novo vec je rusenje uradjeno radi pravljenja trga.Bilo je na tom prostoru cak i reprezentativnih hotela iz vremena izmedju dva svetska rata.
Mozda je i dobra strana cele te price sto do dan danas nije tu nista novo napravljeno jer da jeste sada bi tu bili verovatno neki stambeni blokovi u teskom socijalistickom stilu.Ovako ima prostora da se napravi nesto lepo i monumentalno na elitnoj lokaciji.

Uradio sam samo za uzi centar Kragujevca

Zuta linija-sruseno
Crvena-sacuvano
Zelena-Milosev Venac + Muzej Zastava

http://i44.tinypic.com/2ajqkie.jpg

Ako neko misli da sam pogresio(a jesam sigurno,nek dopuni mapu)

Evo malo potpunijeg objasnjenja...

Skver Kod Krsta, sa jedne strane i nije toliko uništen. Jeste... neki divni objekti su srušeni, ali je barem sačuvao formu, dok je sa suprotne strane jednostavno nestao. Zašto? Bilo je reči o tome na SSC forumu. Jednostavno, Tito je dolazio u Kragujevac i moralo se nešto uraditi. Tada je srušen ceo blok zgrada i napravljno čudo arhitekture - park! Takođe, tada je i zauvek uništena vizija o spajanju trga kod današnje Skupštine grada sa trgom Kod Krsta, jer je izgrđena Robna kuća Beograd. Na njenom mestu, po prvobitnom planu, trebalo je napraviti malo veštačko jezero.
Samo zamislite kakav bi to deo bio, da ništa nije srušeno, a da je jezero napravljeno...

LEGENDA

Zeleno, narandzasto, plavo - SRUŠENO

Žuto - Hvala Bogu, SAČUVANO!

http://farm4.static.flickr.com/3093/3185382236_3d995594ca.jpg

Umesto Robne kuče, napravljena je Nova pošta. Umesto Pošte napravljena je Stara pošta (mislim, ona je prvo bila Nova, ali kada su napravili noviju, postala je Stara :)), a umesto ove zgrade, gde se nalazio frizer (imam jednu sliku koja to potvrđuje :)) je napravljena zgrada Crady banke.

http://farm4.static.flickr.com/3444/3185382252_e79930c4ed.jpg

U međuvremenu je izraslo i drveće. :)

E sada, suprotna strana skvera.

Ovako je to nekada izgledalo:

http://farm4.static.flickr.com/3521/3185382238_fe3053f83c.jpg

Mnogo mi je žao ove zgrade bioskopa... :cry:

http://farm4.static.flickr.com/3321/3185382242_582301a609.jpg

A sada izgleda ovako:

http://farm4.static.flickr.com/3316/3185382248_1387483fed.jpg

Sve je srušeno i pretvoreno u park. Jedina građevina koja je nikla na tom prostoru, jeste tržni centar Zlatna ruža.
Kao što Dubac reče gore, hvala Bogu da nisu nista poceli tu da grade. Možda bi nam sada grad ''krasila'' neka komunistička ili kako već, ''lepotica''.

Sada postoje planovi da se tu gradi. Jedan od tih planova je i GUP Prodor:

http://www.uus.org.yu/konkursi/kragujevac/01.jpg
http://www.uus.org.yu/konkursi/kragujevac/04.jpg
http://www.uus.org.yu/konkursi/kragujevac/03.jpg

Dzoni bravo za iscrpno objasnjenje.

Ja bih se samo nadovezao na objekte kojih vise nema u Kragujevcu:

Desna strana

http://i39.tinypic.com/sddwrt.jpg

Spomenik Kralju Aleksandru I

http://i44.tinypic.com/24o0rat.jpg

Desna strana sa mosta

http://i42.tinypic.com/14udg76.jpg

Ovde je zalosno komentarisati sta sve nema

http://i42.tinypic.com/vrraqs.jpg

Posta(I levo)

http://i40.tinypic.com/22zr9.jpg

E Tito,Tito!

http://i44.tinypic.com/2s82vt2.jpg

Shta sa ove slike vishe nije medju nama?

http://i42.tinypic.com/vrraqs.jpg

Nazalost sve ovo obelezeno

http://i43.tinypic.com/27ymvdg.jpg

Strashno je za prve dve i zadnje dve sleve strane, kao i za ovu veliku s desne strane :(

Strashno je za prve dve i zadnje dve sleve strane, kao i za ovu veliku s desne strane :(

Na svu sreću, kupola ove velike zgrade sa desne strane je sačuvana, i sada se nalazi na hotelu "Zelengora" :cheers: (sreća u nesreći)

Znaci sad ozivljavamo ovaj thread ili pravimo novi slican Beogradskom city talk.

Архитектура међуратног Крагујевца

Нова књига др Верољуба Трифуновића, “Интербелум - архитектура о међуратном Крагујевцу“ у издању крагујевачких “Корака“, промовисана је синоћ у Конаку кнеза Михаила Народног музеја.

Arhitektura međuratnog Kragujevca Након књиге која се бави градњом у Крагујевцу у периоду кнежевине и краљевине Србије, која је промовисана прошле године уочи Ђурђевдана, Верољуб Трифуновић наставља своје писање о архитектури Крагујевца осветљавајући један период који је недовољно истражен и широј јавности недовољно познат.

Према речима аутора, неке од најзначајнијих грађевина из овог периода постоје и данас. Овај период карактерише изградња војне индустрије у Крагујевцу, Војно-технички завод који је био порушен у првом светском рату па касније обновљен, Заставина управна зграда, Заставино подрумче односно стан управника, интернат за раднничку омладину, садашња Политехничка школа, оба моста преко Лепенице, Соколана, зграда Уреда, Којићева банка код садашњег “Водовода“, грошнички водовод, први асфалтни пут Београд-Топола-Крагујевац итд.

О књизи су говорили Саша Миленић, књижевник, Предраг Илић, директор Историјског архива Шумадије и Миодраг Стоиловић, координатор за послове у култури града Крагујевца.

http://www.kragujevac.rs/Arhitektura_medjuratnog_Kragujevca-43-1-739

Šta li vi radite sa ovim threadovima, da mi je znati... :ohno:

hdedoh da kazem da bi ako bi se izgradila poslovna kula mogla bi da bude minimalno 120m
jer je u svetu standard 4m sprat kada su u pitanju poslovne kule.. ne znam da l' ste racunali .. mada niko se ne zanosi kao ja . :)

Rec je o nikad izgradjenoj zgradi opstine. Koja je trebala ispasti jedna od najlepsih gradjevina tadasnje Srbije. U "konkursu" su bile angozovane arhitekte koji su bili najbolji u struci... Imam 3 strane o samom projektu i njegovoj lokaciji bla,bla...Ko ne zna gde je trebalo biti-Milosev venac! Zamislite samo to!!! :drool: I danas bi nam zgrada skupstine grada mogla postati Izvrsno vece Sumadije a ovo bi bilo sto je i trebalo biti...

Izmena regulacije za taj objekat:

http://i31.tinypic.com/2itoldv.jpg

Projekti inz. D.Ninkovica. Prvi je radjen po primeru zgrade opstinskog nacelstva (Sud),a drugi je on preradio da bi bio monumentalan. Donji deo slike je projekat Tanazevica. Zamislio je to u srpsko-vizantijskom stilu.

http://i27.tinypic.com/33e7wbr.jpg


Takodje,ovo je drugi projekat Ninkovica.

http://i27.tinypic.com/9uud8l.jpg


I ovo je projekat kragujevckog Rusa,g-dina Kovaljevskog. Planirao je da zgrada bude dvodelna-dakle,i administrativnu i hotelsku funkciju...

http://i28.tinypic.com/2yxexbo.jpg

http://i27.tinypic.com/fw3szt.jpg


Sve je to radjeno 1910. kada je kragujevcka lokalna vlast bila ambiciozna i krenula u to da pretvori Kragujevac u metropolu kroz projekat "Za unapredjenje Kragujevca" koji je u prvom delu koji je trebao biti zavrsen za 3 godine obuhvatala:

1. Regulaciju Lepenice u varoskom reonu
2. Vodovod
3. Kanalizacija
4. Osvetljenje kompletne varosi (inace,KG je prvi u Srbiji imao osvetljenje)
5. Regulaciju ulica
6. Kaldrmisanje cele varosi
7. Dva stalna velika mosta preko Lepenice
8. Opstinske javne gradjevine- novi opstinski dom,sirotinjski dom, Merkthalle (novu zgradu pijacne uprave i zatvorenu pijacu),gradsko kupatilo
9. Radnicke i sirotinjske stanove (nove blokove)
10. Vodojaza u Sabanjackoj klisuri
11. Tramvaj


To nikad nije uradjeno zbog prvog svetskog rata...
A mene ste zezali da tramvaj ne moze... Sad cete videti i info za linije koje su trebale biti...
Inace,koga zanima sve zivo o gradnji KG-a od regulacionih planova iz knezevine i kraljevine,do podataka kako je sta pravljeno,ko i kada,ima kod mene u knjizi od Dr.Trifunovica:"Gradjenje Kragujevca u knezevini i kraljevini Srbiji"... Knjiga je :drool: Ima slika koje cak ni kasina nema! :cheers:

edit: Johhny kopiraj gde hoces ovo i gde treba! ;)

Dakle,ne znam da li je moguce ovo opet uraditi i da li je to "fensi" ali ja bih to radio zato sto ima projekat. Kad mogu u GM konak iz 1913. mozemo i mi ovo vaznije. Pitanja para je problem,ali gde postoji volja... ;)

Inace,projektom "Za bolji Kragujevac"(1910) koji sam gore napisao sta je obuhvatao je bio predvidjen tramvaj. Inace,verovali ili ne,predvidjao je projekat i podzemne stanice i sirenje mreze i to je to je trebao biti prvi metro na Balkanu... :ohno:

http://i32.tinypic.com/2zyfleh.jpg

...

To ti je tuzna sudbina Kragujevca. Taman kad pocne da se razvija, neki globalni faktor ga zajebe.

Pogledajte...

1. Projekat "Za unapredjenje Kragujevca" iz 1910., zaustavljen je zbog pocetka Prvog svetskog rata.
2. Proradila Zastava... poceo intezivan razvoj Kragujevca. - Poceli ratovi na Balkanu... Srbiji uveden embargo.
3. Fiat preuzeo Zastavu. Ogromna ocekivanja. - Svetska ekonomska kriza!

Pravi smo srecnici... :ohno:

^^Ja bi sva ova tri projekta danas izgradio! Svaki je apsolutno prelep :drool:

^^Ja bi sva ova tri projekta danas izgradio! Svaki je apsolutno prelep :drool:

Mislis 4? ;) Pogledaj opet... Prva slika- Ninkovic (1),druga slika- Tanazevic,treca i cetvrta slika,isti projekat- Ninkovic (2),peta i sesta slika-Kovaljevski... ;) Bilo je jos projekata,ali nije ih nasao autor... ;)

I ja bi izgradio... :cheers:

gde je bre ovo????????ne mogu da verujem da ne mogu da provalim...

gde je bre ovo????????ne mogu da verujem da ne mogu da provalim...

Koje? Pa ovi projekti nisu napravljeni a trebali su biti tamo na Milosevom vencu... :okay: Bar ja mislim da tako bese... ;)

METABOLIZAM
Robna kuća u Prodoru - 1973. godina
Mr arh. V Trifunović, arh. Branko Milosavljević, arh. Milivoje Deblović, arh. Radmilo Matić

U drugu polovinu 20. veka Kragujevac je ušao sa specifičnim urbanističkim konceptom gradskog centra. Dok je većina srpskih gradova išla putem postepene rekonstrukcije nasleđene glavne ulice, u Kgagujevcu se pristupilo radikalnijem potezu - izgradnji novog dela centra upravno na postojeći.
Taj prodor se reačizuje već skoro 5 decenija. Godine 1970. urađen je nov detaljni urbanistički plan.
Pristup je bio po teoriji metabolista. Ceo Prodor tretiran je kao jedinstven projekat. Prostor veličine 20ak hektara prekriven je modularnom armaturom. Putem urbanističkih projekata razrešavana su rešenja pojedinih objekata u tom razvojnom sklopu. Taku su nastale zgrade: Dom samoupravljača, Peko, Zlatna ruža, Centrotekstil, Bezistan...
Robna kuća Kragujevčanka je najznačajniji objekat u tom ciklusu. Po ključnoj lokaciji. Po dimenzijama (sa aneksom ima oko 10.000 m2 površine).
A naročito po uticaju na realizaciju i atraktivnost novog dela centra. Izgradnjom Kragujevčanke - Prodor je definitivno otvoren.

http://www.pogledi.rs/kragujevac/ek/147V.jpg

I još nešto zanimljivo - Novi deo gradskog centra tzv. ''Zeleni prodor'' nije se mogao realizovati po prvobitnoj zamisli da se postojeće stambene kuće poruše, a umesto njih izgradi manifestacioni trg. Oivičen sa nekoliko manjih objekata.

Iz knjige:
Arhitektura o Kragujevcu, Mr Veroljub Trifunović, dipl. inž. arh.
Treće izdanje
Kragujevac, 2003. godine

Nice place :) My dream is to visit Serbia. Hope to see it soon.
Pozdrav iz Bydgoszcz, your twin city.

^^ Cheers,mate.. Bydgoszcz is a pretty city indeed.. If you are coming,feel free to contact us,we'll be more than glad to show you around...

Fiat bros... :D

http://imageshack.us/a/img849/3232/41540236.jpg

http://imageshack.us/a/img541/1134/66088564.jpg

Vidim poznato mi, pa tek onda primetih ko je autor teksta. Svaka cast coveku, sacuvao je jedan vazan deo istorije Kragujevca svojim knjigama, tj. bolje receno otvorio ga nama, obicnim smrtnicima. Ako ih nisam pet puta iscitao...

:cheers:

http://imageshack.us/a/img407/5804/90274121.jpg

http://imageshack.us/a/img11/9342/23018232.jpg