Dvorci i palate Vojvodine | Castles and Mansions of Vojvodina

[Kot Behemot]

Tema koja bi obuhvatila dvorce, plemićke kuće i gradske palate-zadužbine u Vojvodini, njihov istorijat, sadašnje stanje i namenu, kao i rekonstrukciju.

Topic about castles, mansions and urban-palaces in Vojvodina, their history, present condition and purpose, also their reconstruction.

[Fleetwood Brougham]

Nasao sam ovu mapu na temu dvoraca i vila u Vojvodini:





Moji favorit je dvorac Marcibanji, preko puta Stranda u Kamenickom Parku, veoma interesantno zdanje u sumi, pored Dunava ali sa malo jezivom legendom koja ga prati...



Osim njega, uvek mi je bio interesantan Dvorac Odescalchi u Iloku. Ok, to nije Srbija ali je Panonska nizija i 45 km je od Novog Sada. On je sredjen pre par godina i ima odlican restoran sa endemskim vinima po kojima je Ilok nadaleko poznat


image hosted on flickr

[EagleX]

Sad si me iznervirao! Ja prvo ugledao slike i sve se odusevio sa tim dvorcem i kako nisam ni cuo za njega, kad on u Hrvatskoj!
Salim se, evo jednog strava sajta sa brojnim dvorcima Vojvodine.

[EagleX]

Dvorac Bisingen, Vlajkovac


Dvorac je sagradio 1859. godine grof Đerđ Močonji na svom imanju u Vlajkovcu. Udajom, 1888. godine, grofica Georgina Močonji imanje i dvorac donosi u miraz poznatoj austrougarskoj plemićkoj porodici Bisingen-Nipenburg. Porodica Bisingen-Nipenberg je imanje zadržala u svom posedu do kraja Drugog svetskog rata, kada im je zakonom o nacionalizaciji oduzet. Izgrađen je na imanju van seoskih i ubanizovanih celina i pripada tipu slobodno stojećih objekata. Zgrada je spratna i ima osnovu izduženog pravougaonika i simetričan unutrašnji raspored. Prema stilskoj orijentaciji je klasicistički objekat sa izrzito lepom i bogatom dekoracijom, naročito u kovanom gvožđu. Fasade karakteriše simetrija i klasicistički ulaz. Vrednost objekta u arhitektonskom smislu se ogleda u dosledno sprovedenoj klasicističkoj stilskoj šemi, simetriji i lepo proporcionisanim odnosima glavnih masa, primenjenoj dekoraciji, daju objektu veliki značaj među ostalim arhitektonskim ostvarenjima polovine 19. veka. Fasada okrenuta parku ima naglašen središnji deo uvučenog centralnog rizalita, spojenog terasama koje nose gvozdeni stubovi sa bočno isturenim rizalitima. Na spratu ulaznog trema je svečana sala iznad koje je krovni venac, atika sa balustradama i lučno zasvedenom nišom u kojoj je nekada bio grb porodice Bisingen-Nipenberg. Piramidalni krov je nadvišen kruškastim lukovičastim završetkom i šipkom na kojoj su stilizivani ljiljani, zastavica i gromobran. Na fasadama su nekada stojale skulpture u simetričnim školjkasto završenim nišama. Elemeti enterijera i eksterijera koji su dekorisani izrađeni su od kovanog i livenog gvožđa. Nekada se u kompleks ulazilo kroz kapije od kovanog gvožđa, a u njemu su se nalazile: kuća za biroše, porodična grobnica i kapela porodice Bisingen-Nipenburg, veštačko jezero sa fontanom i skulpturom u sredini, potok i mostići. Iako ruiniran, dvorac predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Danas se u dvorcu nalaze privatni stanovi. Dvorac se nalazi u velikom parku koji je nekada bio ograđen. Međutim u parku su i danas sačuvane neke retke i egzotične biljne vrste.




www.dvorci.info

[V_E_J_Z_I_K]

Odlicna tema.Dajte jos vise primera i podataka.

@Eaglex,uzdam se u tebe...

[EagleX]

Dvorac "Baba Pusta", Aleksa Santic

Dvorac, u literaturi poznat kao "Baba Pusta" je izgradio Karolj Fernbah 1906/7 godine po projektu mađarskog arhitekte Hikisch Reszoa. U osnovi namena mu je bila reprezentativna porodična zgrada. Lociran je u središtu danas zapuštenog parka, nekada uređenog po principu engleskih vrtova, kao slobodni objekat sa akcentovanom ulaznom fasadom sa portikom i bočno postavljenom četvrtastom kulom zvonarom. Fasada sa zadnje strane je uređena prema nameni zgrade kao porodične vile, i na njoj dominira polukružna terasa sa balkonom na spratu i prizemlju koja je povezana stepenicama sa parkom. U prostorije na spratu se ulazi iz hodnika prostrane galerije do koje su nekada vodile mermerne stepenice. Neobična je, i s posebnom pažnjom projektovana mala porodična kapela, do koje vodi oslikani ulazni hodnik. Kapela je sa polukružnim apsidom i kalotom oslikanom anđelima. Izrađena funkcionalnost objekta primenjuje se u osnovi i rasporedu prostorija, dok se u oblikovanju enterijera vidi redukovani ornamentalni i stilski repertoar. Arhitekta je na odličan način uskladio aktuelna secesijska načela sa potrebama vlasnika. Porodica Fernbah je imala značajne industriske objekte i velike komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i okolini Segedina i Mađarskoj krajem XIX i početkom XX veka. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više dvoraca u Vojvodini. Jožef Fernbah je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balint je imao letnjikovac u Sonti i na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu. Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta. Karolj je bio veliki bač-bodroški župan.
Danas, dvorac izgleda veoma loše, a park je zarastao. Dvorac brzo propada čemu doprinosi razvlačenje besplatnog građevinskog materijala. Sa polovine dvorca je netragom nestao krov, a i drugu polovinu, čini se, već je neko namerio da odnese. Enterijer koji je nekada bio obogaćen raznim materijalima kao što su mermer, drvo, staklo, lusteri, kamin i reprezentativni komadi nameštaja, uništeni su ili razvučeni. Iste sudbine su bile i ikone koje su bile uzidane u zid hodnika koji vodi u kapelu. Kapela je ispisana grafitima. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.





Danas





www.dvorci.info

[V_E_J_Z_I_K]

Da ne bude da su svi u ocajnom stanju.Ako izuzmemo Dundjerski i jos par njih.Evo i zamak Kapetanovo je doziveo obnovu.

[EagleX]

Hvala na slici, ovaj dvorac mi je uvek bio zanimljiv!

Originally Posted by V_E_J_Z_I_K

Odlicna tema.Dajte jos vise primera i podataka.

@Eaglex,uzdam se u tebe...

Hvala.
Prekopiracu i poskidacu par slika sa neta i te stranice da ipak bude lepse i preglednije na ovom forumu.

Dvorac "Špicerovih", Beočin

Dvorac je sagradila porodica Špicer po projektu Steindal Imrea 1890-92. Ede Špicer je bio jedan od vlasnika Beočinske fabrike cementa. Dekoracija objekta diktirana je namenom i veoma uglednim ekonomskim statusom porodice Špicer. Objekat predstavlja primer eklektičkog sklopa u kome su funkcija i dekoracija usklađeni na jedinstven način, prepoznatljiv za prelazak vekova i pokušaj da se usklade i pomire elementi predhodnih stilova sa nastupajućim stilovima. Na zgradi se uviđaju stilovi od romantike, gotike, renesanse i baroka pa sve do modernih strujanja jugendstil, art noveau i secesije. Enterijer je nastao nešto kasnije, a odiše u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika. Vrednost objekta ogleda se u retkosti i u vremenu nastanka, odražavanju stilskih promena i rane faze secesijske arhitekture koja je upravo u ovom periodu na prelazu i koja će u potonjim arhitektonskim delima ovog stila jasno formulisati estetska i stilska opredeljenja. Posebnu vrednost objekta daje enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelenih žolnai kaljeva, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola su sa stilizovanim biljnim ornamentima i oslikani secesijskim dekorativnim programom. Zidovi su obloženi drvenom lamperijom kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu. Iako je zgrada projektovana u duhu izrazite eklektike, na njoj se uočavaju trifori i okulusi, terasa i prozori, renesansne arkade, ograda terase i barokne crte kupole. U arhitektonskom kulturnom nasleđu Vojvodine ova zgrada, predstavlja jedinstven primer eklektičke arhitekture posebne namene sa veoma vrednim dekorativnim programom ostvarenom u duhu secesije, naročito u enterijeru. Danas, objekat je napušten i već duže vreme bez namene. Donedavno u njemu bila smeštena gradska biblioteka, radio, dom za vojne invalide i restoran. Na dvorcu ne postoje ni vrata ni prozori, a i krov polako počinje da popušta. Verovatno zbog toga je i dobio naziv "Kuća Duhova". Iako ruiniran dvorac još uvek ima šta da pokaže slučajnom prolazniku. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.

Legenda
Zamak u Beočinu, jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope. Međutim, od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku. Zmajolike, žabolike i zmijolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja se nije dugo moglo saznati. Tek pre tridesetak godina, kada je započeto restaurisanje zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće: „Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio." (Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak) Nastavak: „Nador još ni jednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni." „Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da priznam da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku koji sa poslom prekida jedino kada se moli." (Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu) (I nastavak koji sledi je jedva moguće identifikovati, kao daje autor svoj zapis završio smrtno zaplašen) „Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i za dovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sašm pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet... Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće i izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu".

Andrija

P.S. „Sutra odlazim i ja. Spahija ne može da shvati da mogu da ostavim topli krevet i dobru platu samo zato što se ne osećam dobro kada gledam ukrase na fasadi zamka. Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj peći. Ako je istina ono što govorim, pergament neće izgoreti." (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

Danas




image hosted on flickr


Enterijer



image hosted on flickr




www.dvorci.info

U ovom dvorcu je snimljena jedna scena u filmu "The Brothers Bloom".
Sad cu pokusati da je nadjem.

[Fleetwood Brougham]

Mislim da sam bio u tom dvorcu u Beocinu. Kad se dodje u mesto skrene se levo gore u brdo i tu je...ako se dobro secam, dobro izgleda...

[EagleX]

Jako je lep dvorac, mislim da je bezveze pricati kolika je steta sto je u ovakvom stanju...
Nasao sam deo scene iz filma "The Brothers Bloom", postoji drugi deo gde se vidi dvorac spolja...

[makimax]

Dvorac Fernbah koji vise ne postoji,pored sela Sonta pored Apatina.



''Dvorca porodice Fernbah danas nema. Ima samo u njivi današnjeg gazde, posejanoj sojom, ostataka cigli kao naznakom da je tu nekada bio dom najveceg veleposednika sa pocetka prošlog stoleca. Tvrde mnogi, da je isušivao rit od vode i stvarao plodnu oranicu.
Porodica Fernbah je imala značajne industriske objekte i velike komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i okolini Segedina i Mađarskoj krajem XIX i početkom XX veka. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više dvoraca u Vojvodini. Jožef Fernbah je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balint je imao letnjikovac u Sonti i na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu. Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta. Karolj je bio veliki bač-bodroški župan''.

http://www.dvorci.info/dvorci/apatin/info.php

[EagleX]

Velika steta...

Dvorac "Karačonji", Novo Milosevo

Porušeni dvorac se nalazio na ulazu u Novo Miloševo od Novog Bečeja, na mestu gde su danas ulice Jovana Popovića i Štrosmajerova. Vreme gradnje nije tačno utvrđeno, ali po Borovskom moglo bi se smestiti između 1838. - 1842. godine, a izgradio ga je Laslo Karačonji. Bila je to otmena građevina, sa naglašenim ulaznim delom, gde je bio trem na stubovima. Trouglasti zabat završavao je krov terase, koji su nosili šest stubova kružnog preseka i sa korintskim kapitelima. Ovi stubovi su imali visinu sprata i po, jer je tavanski deo iza timpanona korišćen za stanovanje, a iz njega se išlo u osmostranu, visoku kulu sa satom, koja je služila kao vidikovac. Na timpanonu je bio grb, a na uglovima dve skulpture slične grčkim statuama, koje su držale vrčeva. Stubovi u prizemlju bili su masivni, kvadratnog preseka, povezani lucima. Dekoracija oko prozora je ista kao i na mlađem dvorcu i činile su je ravne natprozorne grede na konzolicama, iznad prozora sprata i trostruki polukružni luci iznad prozora prizemlja. Ispred trema je bilo mermerno stepenište sa figurama lavova sa krunama, sa svake strane. Rizaliti na uglovima građevine bili su izraženiji nego kod mlađe građevine, izbačeni za dubinu terase i završen ravnom atikom. Na spratu je bio po jedan petokrilni prozor, a u prizemlju su bila vrata do kojih se stizalo preko niske terase. Oko dvorca su bili ekonomski i pomoćni objekti: praonica, staklene bašte za smeštaj cveća i rasada, stanovi za poslugu i radionice. Iza dvorca prema željezničkoj pruzi, prostirao se park površine oko 5 - 6 hektara. Veći deo imanja je grof Eugen Jene Karačonji isparcelisao i prodao u periodu od 1905 - 1911 godine. Manji deo imanja, zajedno sa dvorcem, kupio je 1903. godine Franja Merlak. Kako je u to vreme, 1932. godine pokrenuta parnica pred Međunarodnim sudom u Hagu za povraćaj imovine bivšim veleposednicima, između ostalih i porodici Karačonji, Merlak je odlučio da dvorac poruši i proda materijal. Fragmenti ove građevine ( delovi ograde, stubova, jedan od lavova... ) kao i par fotografija je sve što je ostalo da podseća na dvorac. (Tekst i neke slike su preuzete sa www.novomilosevo.org.rs)





Dvorac vise ne postoji.

Zanimljiv sajt o dvorcu.

[EagleX]

Razglednica.

[FutogCORE]

Futoško vlastelinstvo u vlasništvu porodice Čarnojević od 1744. do 1770. godine je bilo jedno od najvećih u Bačkoj. Vlastelinstvo je otkupio i na njemu napravio dvorac, po projektu Franciscusa de Paola Manetha, 1777. godine, grof Andreas Hadik. Grof Andreas Hadik je bio austrijski feldmaršal i predsednik dvorskog ratnog saveta u Beču. U vlasništvo grofovske porodice Kotek dvorac dolazi 1805. godine i u njihovom vlasništvu ostaje sve do 1922. godine. U njemu su nekoliko dana pre Sarajevskog atentata boravili nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija Kotek. Posle prvog svetskog rata agrarnom reformom, posed Rudolfa III Koteka je umanjen, a on umire bez naslednika, te posed preuzimaju njegove sestre Henrijeta i Gabrijela, koje ubrzo prodaju imanje. Posed kupuje grof Franc Šenborn, a u vreme Drugog Svetskog Rata nalazi se u vlasništvu grofa Aleksandra Palavičinija do 1944. godine, kada je dvorac pretvoren u bolnicu za ranjenike sa sremskog fronta. Dvorac u Fuogu do danas nije bitno menjao svoj izgled jedne od najstarijih plemićkih rezidencija u Vojvodini. Kasnije izmene koje su se vršile na objektu odnosile su se na uređivanje entrijera i izvesne izmene u dekorativnom programu fasada, koje u bitnoj meri nisu izmenile njegovu prvobitnu baroknu arhitektonsku koncepciju, reprezentativne zgrade građene za uglednog vlasnika. Dvorac je kompaktne pravougaone osnove, koncipiran kao slobodni obekat čiji izgled reprezentuje status bogatog vlasnika sa plemićkom titulom. Ritam prozorskih otvora je ravnomeran u prizemlju i spratu, glatko malterisane fasade i bogati potkrovni venac, ovoj zgradi daju reprezentativnost i jednostavnost. Dozidani bočni aneksi staklene bašte su verovatno iz polovine 19. veka, kada je dvorac obnavljala porodica Kotek. Iz istog perioda je verovatno i velika terasa na glavnoj fasadi koja je oslonjena na stubove od kovanog gvožđa. U unutrašnjosti, raspored prostorija i raskošno stepenište sa ogradom od kovanog gvožđa, a naročito salon na spratu su u funkciji reprezentativnosti objekta. Tunel ispod magistralnog puta ispred dvorca je povezivao dvorac i crkvu. Izgrađen je početkom XX veka kada je izgrađena i katolička crkva „Srce Marijino“. U podrumu dvorca nalaze se ostatci zatvora, a najpoznatiji zatvorenik je bio feldmršal August Fon Makenzen, glavni komandant Austro-Ugarskih trupa u I svetskom ratu.

Dvorac je proglašen za spomenik kulture 2001. godine. Danas se u dvorcu nalazi srednja poljoprivredna škola, a zgrada je u dobrom stanju. Kako je dvorac zidan kao rezidencija, on nije u potpunosti funkcionalan za nastavu. U projektu je izgradnja nove školske zgrade, nakon čega bi dvorac bio pretvoren u poljoprivredni muzej.

Legenda:

Tokom Austrijsko-pruskog rata, Andreas Hadik je sa bataljonom od svega 300 vojnika probio prusko okruženje i maršom od više stotina kilometara dospeo do pruske prestonice Berlina. Pošto je zaposeo grad, zatražio je veliki otkup da ga nebi spalio, koji mu je i isplaćen. Carica Marija Terezija, čiji je miljenik Hadik nesumljivo bio, pred polazak, ne verujući u uspeh ovog gotovo suludog plana rekla "Donesite mi nešto iz Berlina". Setivši se ovih reči, Hadik je naložio čuvenim berlinskim majstorima da mu urade sto pari najfinijih rukavica za caricu. Majstori su svoj posao uradili preko noći, a Hadik je, potom, povukao opsadu grada, prema kome su hitale divizije pruske vojske. Vrativši se u Beč, trijumfalno je predao carici poklon. Međutim, Marija Terezija nije mogla da iskoristi ni jedan par, jer su sve rukavice bile pravljene samo za desnu ruku. Bila je to mala, ali slatka osveta berlinskih zanatlija. Ali ovaj propust nije uticao na njegovu dalju karijeru, već je ubrzo postao feldmaršal i predsednik dvorskog ratnog saveta, najvišeg vojnog tela u Monarhiji.







http://www.dvorci.info/dvorci/futog/info.php

[makimax]

Uz dvorac Fernbah i dvorca Karaconji koji ne postoje vise evo jos jedan nista manje lep....dvorac Kis Elemir.



Početkom avgusta 1781. godine jermenski trgovac Isak Kiš kupuje oko 16.000 jutara zemlje u jugozapadnom delu elemirskog atara. Novi vlasnik Elemira i predhodno kupljenog Itebeja (ukupno 40.000 jutara zemlje) isplatio je blagajni bečkog dvora iznos od 643.750 forinti. O bogatsvu ovog preduzimljivog trgovca najbolje govori podatak, koji je u dane licitacije kružio prostorijama bečkog dvora. Upitan od strane visokih činovnika koliko ima grla rogate stoke , Kiš je odgovorio: „Ne mogu vam tačno reći. Znam samo da stoku čuva blizu 11.000 pasa!“. Na naprednom imanju, on i njegiv sin Agošton, podižu krajem XVIII veka (1795-1796) velelepni dvorac. Kaštel je bio zaista impresivan. Centralna staza predivnog parka vodila je pravo do glavnog ulaza u dvorac. Velika svečana sala, portreti porodice Kiš, kaljeve peći, kineske vaze, garniture stilskog nameštaja, kristalni lusteri, stolovi za bilijar, veoma bogata biblioteka, koncertni klavir, dečje sobe, spavaće sobe, sobe za poslugu, velika kuhinja i trpezarija, lovačka soba sa oružjem i prepariranim životinjama, učionice, gostinjske sobe, crkva i porodična kripta... Svuda je vladao savršen red, čistoća i disciplina. Bio je središte mnogih kulturnih i političkih zbivanja u ondašnjoj Torontalskoj županiji- pozorišne predstave, likovne smotre, literarne večeri, lov, balovi, dobrotvorne manifestacije, koncerti, takmičenja u jahanju, tenisu, klizanju, mačevanju, trke saonicama, smotre lovačkih pasa itd. Erne, sin Agoštona Kiša, je rođen 14. juna 1799. godine i pokazao sa kao uspešan vojskovođa i nepokolebljivi revolucionar. U periodu od 1845. do 1847. godine sagradio je crkvu Svetog Augustina u Elemiru (koja i danas postoji) sa parohijskim domom, gde je preneta porodična grobnica sa njegovim roditeljima i precima. General Ernest Kiš je bio predvodnik u Mađarskoj pobuni 1848. godine. Nakon gušenja bune pogubljen je u zarobljeništvu u Aradu, 5. oktobra 1849. godine sa još nekoliko revolucionara koji nisu uspeli da izbegnu iz zemlje. Prvobitno je sahranjen u Katarini, da bi tek posle 23 godine njegovi zemni ostaci bili preneti u Elemir i sahranjeni u porodičnoj kripti u katoličkoj crkvi. Dvorac i imanje porodice Kiš je nakon Ernestove smrti prešlo u ruke njegovih ćerki Auguste Bobor i Rozalije Danijel i uspešno se razvijao do njihove smrti početkom 20. veka, da bi nakon toga usled sve većeg zaduženja dvorac bio porušen 1936. godine. Dvorac porodice Kiš je zauzimao centralno mesto u Donjem Elemiru, na kome se danas nalazi naselje pod imenom "Kaštel". Na kraju bi bilo interesantno napomenuti još neke podatke vezane za porodicu Kiš. Spominje se Lajoš Karačonji (Beodra), kao venčani kum Ernestovoj ćerki Augusti, zatim veliko prijateljstvo sa porodicom Lazar iz Ečke, rodoslovna veza sa porodicom Damaskin itd. Spomenik Ernesta Kiša je krasio bečkerečki trg od 1906. godine.

[makimax]

Uvek sam mastao,da sam neki milijarder ''pobrinuo'' bi se da svaki od ovih izgubljenih dvoraca ponovo ugleda svetlost dana.

[lexaNS811]

Originally Posted by Fleetwood Brougham

Mislim da sam bio u tom dvorcu u Beocinu. Kad se dodje u mesto skrene se levo gore u brdo i tu je...ako se dobro secam, dobro izgleda...

iz pravca NS ka Beocinu je sa desne strane.
tuga kako je sve to zapusteno.komunisticke partije srbije i dalje ne vracaju ove dvorce vlasnicima.
hoce u evropu al da budu serifi u tudjem dvoristu.
jos jedan od retkih u dobrom stanju pored onog gore je Fantast.

Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast" koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast" koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo" zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav" što u prevodu znači „Lek za ljubav" zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Priča o prijateljstvu Bogdana Dunđerskog i Uroša Predića...

Legenda:

Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje". On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

Prelepo je tamo.Kad sam bio osecao sam se kao u nekoj bajci.Tako izgleda i sam dvorac,a na uredjen travnjak u engleskom stilu,sa malim brezuljcima ne bih trosio reci.
Dvorac je skroz izolovan,tako da imas dozivljaj vremena u kome je nastao.U okviru dvorca nalazi se i mala crkva i ergela konja.
Fant,fant fantastICNO

[EagleX]

Mene nervira kod tog dvorca sto je u jednom periodu enterijer i sav stilski namestaj (i svi vredni predmeti) unutar njega "odnet", tj. verovatno opljackan i sto se nisat ne radi na tome da se on vrati...

[Fleetwood Brougham]

Originally Posted by makimax

Uvek sam mastao,da sam neki milijarder ''pobrinuo'' bi se da svaki od ovih izgubljenih dvoraca ponovo ugleda svetlost dana.

Dobra ideja i meni je to par puta padalo na pamet, samo ima jedan problem. Vecina dvoraca ima neke jezive price, ubistva, tagicne smrti ili ljubavi ili slicne "spanska serija" elemente pa ti zidovi nose i losu karmu... Citajte Edgara Alana Poa, sve ce vam biti jasno...

[V_E_J_Z_I_K]

Jos jedna,meni omiljena fotka tog dvorca.