Вештачки глечери против жеђи
13. 05. 2012.
Индијски инжењер Чеванг Норфел дошао је на генијалну замисао, која је, заправо, крајње - једноставна. За разлику од многих других идеја које данас олакшавају живот стотинама хиљада људи - од УСБ меморије до тачскрина, у овом случају реч је о замисли која стотинама хиљада људи - може да спаси живот.
Чеванг Норфел, инжењер који је осмислио бране
Пијаћа вода је природно богатство којег нема довољно. Број становника Земље непрекидно се повећава, а најгоре од свега је што најбрже расте у подручјима сиромашним водом.
Индија је 1920. имала око 250 милиона становника, а данас 1,2 милијарде, 1950. у Пакистану је живело око 50 милиона људи, тренутно око 170 милиона, а према проценама УН, до 2050. биће их око 350 милиона - чак седам пута више.
Несташица воде задаје велике проблеме становницима планинских предела Индије и Пакистана, где киша пада само на великим висинама, и то искључиво зими. У пролеће и лето, периодима сетве и жетве, нема падавина. До сада су сељаци, који углавном гаје зоб, пшеницу и грашак, могли да се ослоне на воду насталу отапањем глечера, снега и леда, али се и овде, као и у Алпима, глечери све више смањују, па самим тим нема довољно воде.
“Готово да нема места где нисам направио неку улицу, мост, зграду или канал”, каже овај седамдесетпетогодишњак, који се специјализовао за изградњу система за наводњавање. Он је радио као инжењер у индијском региону Ладак, у коме је несташица воде највећи проблем. Док је подизао цистерне за воду, синула му је идеја: како би било да се вода која сваке године настане отапањем глечера сачува и боље искористи?
Ево принципа на којеме се заснива Норфелова идеја: на северној страни долине, која је у хладу и коју треба наводњавати, на висини од 4.000-5.000 метара, подигао је мноштво камених брана. Из водених токова насталих отапањем снега, вода се каналима и цевима транспортује до плитких басена, где се брзо замрзава. Када се један слој замрзне, до басена се пажљиво спроводи нова количина воде, све док се за неколико недеља не формира чврст ледени брег.
Проблем је кад лети пресахну извори
Једна од брана које „дозирају“ наводњавање
Највећи вештачки глечер је изнад села Пуктси, са 700 становника. Дуг је 300, широк 50 метара и дебео 1,2 метра. Трошкови пројекта су свега 2.000 долара - што значи да су пијаћа вода и наводњавање поља обезбеђени за само 10 долара по становнику. Поређења ради - вештачко језеро са коритом од цемента кошта најмање 34.000 долара. “Сви проблеми у Ладаку повезани су са водом”, схватио је “Ледени чика”, како су га произвали новинари британског магазина “Тајм”, који је већ био у пензији, када је почео да гради вештачке глечере. “У већини региона је нема, док је у ретким областима у којима је има расипају. Према томе, морамо боље да је распоредимо”, објашњава он.
Глечери на великим висинама су једини поуздан извор воде
Додатни проблем је глобално отопљавање, за које сељацима нису потребни статистички подаци. Довољно је да баце поглед на своја поља на падинама планина - тамо, где је некада зими све било бело, данас је све смеђе. Сваке године граница подручја под снегом помера се за још неколико метара у брда.