SkyscraperCity Forum banner

Историја ваздухопловства | Aviation history

209833 Views 810 Replies 94 Participants Last post by  Дisiдent
1 - 20 of 97 Posts

Da li neko ima sliku svih jatovih aviona 90 na bg aerodroma kad nisu smjeli da lete
  • Like
Reactions: Bu rsone

steta sto ni jedan nije sacuvan
Rodom Poljaci, ali srcem Srbi
B. Subašić | 25. avgust 2013. 09:22 | Komentara: 1
Potresna sudbina porodice Sondermajer, koja je otadžbinu Srbiju volela više od života: Stanislav Sondermajer pre 99 godina poginuo kao najmlađi srpski vojnik na Ceru

ŽENE u Pocerini su krajem avgusta 1914. zanemele od užasa. Suze su im presahle dok su danima sahranjivale izginule vojnike, čija su tela pokrivala Cer, u zajedničke grobnice. Samo su 16-godišnjeg dobrovoljca Stanislava Sondermajera dodavale iz ruke u ruku od bojišta u Dobriću, gde je pao, do Bogosavaca, gde su ga sahranile u mali grob pod razgranatom lipom. Da ga majka nađe. Nisu znale da je njegova mati Stanislava, bolničarka dobrovoljac, umrla nekoliko dana ranije.


Hiljade ljudi je svakog avgusta, između dva svetska rata, hodočastilo na grobove Cera. Gimnazijalac Staša, dobrovoljac Drugog konjičkog puka, bio je simbol žrtve za otadžbinu. Posle 1945. tragedija porodice Sondermajer, poreklom iz Poljske, gurnuta je u tminu zaborava.

- Čim je proglašena mobilizacija 1912. svi Sondermajeri su obukli uniforme i nisu ih skinuli do 1918. godine - priča nam Zagorka Sondermajer, snaha Tadije Sondermajera, zaboravljenog ratnog heroja, prvog aero- -inženjera i osnivača srpskog civilnog vazduhoplovstva.

Pokazuje požutelu porodičnu fotografiju iz 1912. godine. Na njoj je pukovnik dr Roman Sondermajer, utemeljivač srpske vojne hirurgije i načelnik ratnog saniteta. Rodom Poljak, a svim srcem Srbin. Kraj njega su u uniformama sinovi, đaci-dobrovoljci Tadija i Vladimir. Supruga Stanislava, kći Jadviga i mali Stanislav nose oznake bolničara.
Stanislava, od početka balkanskih ratova bolničarka dobrovoljac umrla je u avgustu 1914, nekoliko dana pre nego što je Stanislav poginuo kao najmlađi vojnik na Ceru. Roman, Tadija i Vladislav preživeli su golgotu albanskih planina i nastavili da se bore do kraja rata - seća se Zagorka Sondermajer.

Čim je proglašena mobilizacija 1914. gimnazijalac Staša prijavio se u vojsku, po ugledu na braću, ratnike ovenčane medaljama. Vest o majčinoj smrti stigla je dok je njegov eskadron grabio ka Ceru. Krio je suze i zahtevao da jaše u prvom redu. Njegov eskadron je 18. avgusta, prelomnog dana bitke, dobio naredbu da zaustavi prodor neprijatelja kod sela Dobrića. U divljem galopu konjanici su stigli do bojišta, sjahali i u streljačkom stroju jurnuli u bitku.

- Stanislav se nađe pored mene i pretrča me. Čuo sam mu glas i video kako u trku puca iz karabina. Nije dugo trajalo: posrnu i kleče. Prihvatih ga. U tom trenutku i mene pogodiše. U rukama mi je ležao mrtav naš mali junak - naveo je u raportu Stašin komandir voda, koji je i sam teško ranjen.

Ova potresna priča je i za potomke porodice Sondermajer posle Drugog svetskog rata dugo bila zabranjena. Čak i posle smrti Josipa Broza, vojnika „domobranske vražje divizije“, koja je počinila najstrašnije zločine u Mačvi i Pocerini u avgustu 1914.

- O prošlosti se ćutalo. Deda Tadijina odlikovanja, među kojima i Karađorđeva zvezda, Albanska spomenica, francuski Ratni krst i Legija časti skrivani su u sanduku. Zajedno sa fotografijama sa Solunskog fronta, snimcima dočeka pilota Tadije sa šajkačom koji je pre Lindberga izveo transkontinentalni let od Pariza do Bombaja i osnovao prvu srpsku avio-kompaniju „Aeroput“ - priča nam Zagorka Sondermajer.

Ćutanje heroja bilo je uslov opstanka za porodicu koja je Srbiji dala velikane i u ratovima i u miru. Samo je ponekad Milica Sondermajer, Tadijina supruga, otkrivala snahi tajne.

OTAC RATNE MEDICINE
TEK posle pada komunizma u istoriju srpske medicine vratio se dr Roman Sondermajer, rodonačelnik vojne hirurgije i ratni načelnik saniteta srpske vojske od 1912. do 1918. godine. Nepravedno je zaboravljen docent sa univerziteta u Krakovu koji je 1899. došao privremeno u Srbiju, a ostao u njoj do kraja života, dajući joj sve.
- Roman se oženio Stanislavom Đurić, ćerkom generala Dimitrija Đurića. Za krsnu slavu uzeo je Svetog Spiridona, a decu je krstio u pravoslavnoj crkvi - kaže Zagorka Sondermajer.
Pričala je kako su „oslobodioci“ 1944. uhapsili deku Tadiju. Osudili su ga na smrt, a moja svekrva je otišla da moli za milost Ivana Ribara, salonskog komunistu, koji nije izbijao iz njihove kuće pre rata. Nije hteo ni da je primi - seća se Zagorka Sondermajer.

Uporna Milica je uspela da dođe do Aleksandra Rankovića.

- Proverio je ko su Sondermajeri. U vreme kad su sve žene postale drugarice, pozvao je Milicu i rekao: „Gospođo, ne brinite, Tadija neće biti streljan“. Posle godinu dana zatvora pustili su ga. Kad je došao kući rekao je: „Ovi su gori do Švaba“. Od tada, više nije progovorio ni reč o ratu i hapšenju. Prvi srpski aero-inženjer dobio je honorarni posao u građevinskom preduzeću „Polet“, a posle je zaposlen za stalno - seća se Zagorka Sondermajer.

Tadija Sondermajer, letački as Prvog svetskog rata, prvi vazduhoplovac koji je iz Evrope preleteo 14.800 kilometara do Indije obuku za vazduhoplovca prošao je 1916. na Krfu. Zvanje vojnog pilota dobio je 1917. a još ranije je započeo samostalne izviđačke letove. Jednom prilikom uspeo je da u beg natera nadmoćniju neprijateljsku letelicu za šta je dobio armijsku pohvalu od vojvode Stepe Stepanovića.

- U novembru 1917. razboleo se od malarije i upućen je na lečenje u Francusku. Čim je prezdravio odlazi u školu za vazduhoplovnu akrobatiku koju završava s najboljim uspehom. Zatim leti i bori se iznad Zapadnog fronta u čuvenim francuskim „rodama“ i postaje samostalni vođa lovačke patrole, što je bila posebno priznanje među asovima. Preživeo je i obaranje aviona u kome je gotovo izgoreo. Za podvige je dobio najviša francuska odlikovanja. O tome je ćutao, da porodica ne bi stradala - s uzdahom kaže Zagorka Sondermajer.

Tadija Sondermajer je 1912. napustio studije arhitekture u Nemačkoj i došao da se bori za otadžbinu. Školovanje je nastavio posle Prvog svetskog rata i postao prvi aeronautički inženjer u Srbiji. Utemeljio je Aeroklub i pokušavao da zainteresuje vlasti za osnivanje civilnog vazduhoplovstva. Dvorski oficiri, korumpirani političari i ratni profiteri, o kojima je pisao i Tadijin prijatelj Arčibald Rajs, nisu imali sluha za njegove vizije.

- Da bi sakupio akcionare za osnivanje vazduhoplovne kompanije on je 1927. izveo transkontinentalni let od Pariza do Bombaja. Pri povratku ga je na bežanijskom aerodromu dočekalo 40.000 Beograđana. Oni su kupovali deonice i tako je rođeno prva jugoslovenska aero-kompanija „Aeroput“ - priča Zagorka Sondermajer gledajući stare fotografije.

Nažalost, njih je ostalo veoma malo.

- Baka Milica je posle Tadijine smrti svu pisanu zaostavštinu, čak i njegova odlikovanja, dala Muzeju vazduhoplovstva. Neki istoričari išli su da čitaju tu građu i izvestili su me da od nje ništa nije ostalo - tužno zaključuje Zagorka Sondermajer.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:450631-Rodom-Poljaci-ali-srcem-Srbi
Nekadasnji sentar za probu motora u rakovici izgradjen 1940 danas izgleda ovako
Nemaju para ni da srede stepenice prepucavaju se a kamoli to sramota inace fino rijesenje

od relja sa fpz

navodno zgrada na aerodromu batajnica srusena 1999 postoji li neka slika u boji ajmo u potragu

Avion "Convair" na pisti starog Zemunskog aerodroma, slikano u jesen 1962. godine.
U pozadini se vidi blok 1 i današnja ulica Omladinskih brigada.
autor fotografije - Igor Gocic
ODLICNA VIJEST
BEOGRADSKE PRIČE
Vekovni hangari pored kristalne pečurke
Zoran Nikolić | 12. februar 2014. 09:00 | Komentara: 5
Zašto nam zavide mnogobrojni muzeji vazduhoplovstva širom sveta. Izložbeni prostor pored beogradskog aerodroma obuhvata eksponate koji nas čine prestižnim u svetu

VEĆ pomalo otrcana floskula kako su „Srbi nebeski narod“ ipak ima jedno utemeljenje u istorijskoj nauci. Naime, od kada su poletela braća Rajt, na ovom podneblju su večito postojali ljudi koji su uz ogromnu hrabrost i viteško umeće umeli da se vinu ka nebu.



Zato u Beogradu postoji Muzej vazduhoplovstva koji traje punih 57 godina, sa zbirkom koja je nastajala baš kao i naša istorija: kroz ratove, prevrate, revolucije i druge svetske turbulencije...

Nesvakidašnju postavku, koju sa ponosom ubrajamo među najbolje u svetu, predstavio nam je direktor muzeja Zoran Radojević, podsećajući na profesora Čedomira Janića, koji je celu ideju osmislio i postavio uz današnji aerodrom „Nikola Tesla“.

Zamrznut u vremenu

- Muzej predstavlja aeromiting letelica zamrznut u vremenu - slikovito počinje priču za „Beogradske priče“ Radojević. - Kao u nekom karuselu, posmatrač se kreće kroz vreme i događaje. Pred njim se u slojevima odmotava tehnološka i duhovna evolucija jednog svetskog pokreta, od pionirskih pokušaja do proteklih godina, kada je vazduhoplovstvo doživelo svoj vrhunac. Ovde možete da sagledate razvoj avijacije celog sveta.

Manir svakog stručnjaka koji radi u ovom muzeju jeste da podseća kako „sa očuvanjem sećanja i razumevanjem prošlosti jedino možemo dobro da razumemo sadašnjost“.

- Kroz muzej godišnje prođe oko 40.000 posetilaca, i, po običaju, strani gosti ostaju bez daha. Tokom prethodnih godina delegacije iz inostranstva su sve češće i brojnije. Dragocen jubilej obeležili smo pre dve godine kada smo ugostili milionitog posetioca.

Kao što raste interesovanje i broj gostiju, tako i raskošna muzejska ponuda i broj eksponata narastaju gotovo svakodnevno. Iako su vremena ekonomski teška, ova institucija drži korak sa „rivalima“ iz inostranstva. Oni, možda imaju više novca, ali nemaju istoriju avijacije poput naše, niti raritetne letelice koje su naši stručnjaci decenijama prikupljali.

- Zbirke su postepeno narastale, i prelivaju se izvan postavke i muzejskih depoa - dodaje Radojević. - Sa postojećih 6.000 kvadrata, izložbeni kapacitet je oko 45 letelica, a ukupna zbirka svih vrsta vazduhoplova premašila je 200 primeraka! Kada tome dodamo još toliko avio-motora i različite opreme, jasno je da su nam preko potrebni izložbeni kapaciteti pod čije svodove bi pre svih morali da sklonimo najugroženije zbirke i najvrednije unikate po kojima smo stekli svetsku slavu!

Srećom, za taj problem postoji rešenje, ili makar njegove naznake...

Kumborski hangari

U godini kada ceo svet obeležava početak Prvog svetskog rata, stručnjaci Muzeja vazduhoplovstva uspeli su da na veličanstven način osvetle ovaj jubilej. Krajem prošle godine, sa azerbejdžanskom kompanijom „Azmont“ u Crnoj Gori su sklopili ugovor o poklonu dva velika hangara sa prostora bivše baze Pomorskog vazduhoplovstva u Kumboru. Ovi hangari su kolosalan istorijski eksponat, koji bi mogao da doprinese procvatu Muzeja i dodatnom okupljanju svetskih turista, koji su već zatečeni vazduhoplovnim blagom koje je deponovano na obodu srpske prestonice.

- Hangari su stari gotovo jedan vek - govori stručnjak ovog muzeja Aleksandar Kolo. - Podigla ih je 1916. godine austrougarska ratna mornarica, a između dva rata koristilo je Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata korišćeni su u sklopu kasarne u Kumboru.

Neobičnom igrom slučaja hangari su dočekali današnje vreme kao najstariji objekti ove namene na Balkanu, a verovatno i u Evropi. Uz saglasnost crnogorske vlade i Ministarstva odbrane i kulture, hangari su ustupljeni kao kulturna baština i Muzej ih je demontirao i preneo u Beograd.

Čelična konstrukcija oba hangara sada se nalazi iza zgrade Muzeja vazduhoplovstva i čeka novčana sredstva za novo podizanje.

- Hangari su impresivni - dodaje Kolo. - Široki su 41 metar, dugački 36, a na najvišem delu dosežu visinu od 15 metara. Površina samo jednog hangara pod pokrivenom konstrukcijom iznosi oko 1.400 kvadratnih metara. Sa ponovnim podizanjem hangara dobili bismo eksponate nemerljive muzejske vrednosti, a istovremeno bismo unapredili čuvanje i izlaganje basnoslovno vrednih eksponata.

Muzej vazduhoplovstva je, očigledno, samo jedna od institucija koja svojom vrednošću odavno može da blista tokom 21. veka. Možda je najzad došlo vreme da shvatimo kakvo blago su nam preci ostavili u nasleđe?


KUMBOR, 1925!

Na fotografiji koju su „Beogradske priče“ dobile ekskluzivno za ovu priliku iz Muzeja vazduhoplovstva, vide se prvi jugoslovenski hidroavioni ispred pomenutih hangara, postavljeni u vazduhoplovnoj bazi u Kumboru 1925. godine.

To su bili avioni napravljeni u domaćoj fabrici „Ikarbus“ - podseća Kolo. - Nosili su ime „Š.M.“, što je značilo „Školski Mornarički“.

U Kumboru se nalazila prva velika hidrobaza ondašnje kraljevine, pa je tako i kralj Aleksandar dolazio u posebnu posetu ovoj jedinici.

- Iste godine, prilikom posete Crnoj Gori i Boki, kralj je obišao i Kumbor. Tada je leteo na jednom od ovih aviona - podseća Kolo. - Kralju Aleksandru letenje nije bilo strano. On je bio prvi Srbin koji je još 1910. godine leteo u Parizu. Inače, spadao je u retke glave „plave“ krvi, koje su letele za vreme Prvog svetskog rata.
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:477870-Vekovni-hangari-pored-kristalne-pecurke
1 - 20 of 97 Posts
This is an older thread, you may not receive a response, and could be reviving an old thread. Please consider creating a new thread.
Top