Belogardejci lete nad Jugoslavijom
Mirko Radonjić i Vojislava Crnjanski Spasojević | 10. decembar 2017. 19:29 | Komentara: 0
"Aeroput", prva jugoslovenska vazduhoplovna kompanija, osnovan je 1927. godine. Vodeću ulogu među pilotima imala su trojica veterana iz Prvog svetskog rata, emigranti iz Rusije
LjUBLjANA, rano jutro 12. septembra 1933. godine. Aerodrom je obavijen jutarnjom maglom. Mehaničari završavaju svoj deo posla pred poletanje, za ono vreme modernog, tromotorca "farmana". Kapetan Nikitin sa mehaničarem Trkuljom zabrinuto gleda u guste talase jesenje magle. Vidljivost je mala: jedva 50-100 metara. Avion već kasni petnaestak minuta na letu za Sušak. Kada je stigao i poslednji zaostali putnik, kapetan Nikitin odlučuje da poleti. "Farman", uz zaglušujuću buku motora, nestaje u magli. Nepuna dva minuta od starta čuju se prasak i eksplozija, i potom - grobna tišina. Oba člana posade i šest putnika prve su žrtve kompanije "Aeroput" i našeg putničkog vazdušnog saobraćaja.
Ponovo Ljubljana, a na kalendaru je 15. jul 1936. Opet rano jutro i let za Sušak. Pilot je Jarošenko, mehaničar je Anušić, a avion, za ono vreme takođe moderan, "spartan", isto tromotorac, star tek godinu dana, izrađen prema stranoj licenci u fabrici "Zmaj" u Zemunu. Magla je pritiskala aerodrom. Nije bila neprozirna, ali je naletala u talasima s nejednakom gustinom. Jarošenko je verovatno bio pred istom dilemom kao i Nikitin: odustati od leta, odgoditi ga, značilo je priznati svoje nesavršenstvo. Priznati da je pre tri godine Nikitin pogrešio. Ne, ne odustaje se!
AVION je na istom startu, motori bruje, i letelica za tili čas nestaje u magli. Nejednaka gustina i visina magle mame Jarošenka da je što pre "preskoči" i ispliva na plavetno, čisto nebo. U tome ne uspeva: usled naglog penjanja, avion gubi brzinu, a on kontrolu nad njim. Opet zaglušujuća buka motora i tresak. Avion se razbio gotovo na ivici aerodroma i odneo u grob oba člana posade i svih pet putnika.
U javnosti se oseća nervoza, pa i zabrinutost. Traga se za uzrokom udesa. Sada se već teže prihvata "viša sila", kao u slučaju iz 1933. godine. Jasno, najviše je izložen kritičkim pogledima i "informacijama" pilot Jarošenko. On, naravno, ne može da se brani. U novinama piše da je u poslednje vreme bio nervozan i razdražljiv. Prepirao se sa članovima posade i kolegama. Navodi se da je već prilično star (imao je 43 godine!), pronose se i glasine da je noć uoči leta proveo u baru, da je malo spavao... Brani ga samo ruska kolonija iz Ljubljane, niko više.
VELEBIT, jutro 22. avgusta 1940. Srebrni dvomotorni "lokid" gotovo bešumno plovi po lepom i mirnom vremenu na redovnoj liniji iz Zagreba za Split. Za komandama aviona je šef pilota "Aeroputa" kapetan Striževski. Mehaničar je iskusni letač Petrović. Informacije koje je dobio putem radija, da ne rade goniometri (instrumenti za utvrđivanje položaja aviona u vazduhu) u Sarajevu i na aerodromu Sinj, kod Splita, te da je u toku noći u oblasti Velebita i Dinare bilo nevreme, Striževski je primio bez posebne uznemirenosti, hladnokrvno, rutinski. Tragedija je, međutim, i ovog puta bila potpuna. Prvo je s posadom prekinuta radio-veza. Zatim je počelo traganje za letelicom iz vazduha i sa zemlje. Raspisana je nagrada za bilo kakvu informaciju o avionu, posadi i putnicima. Posle mukotrpnog traganja i teške neizvesnosti, stvarnost koju su tragači otkrili bila je surova i poražavajuća. Na vrhovima Velebita iznad Gospića "lokid" je brzinom od 280 kilometara na čas udario u stenje. Smrt je zadesila oba člana posade i svih devet putnika. I opet je bilo mnogo nagađanja.
DVA SPOMENIKA U ZEMUNU
KAO podsetnik na prve dve katastrofe u našem vazdušnom saobraćaju, na zemunskom groblju nalaze se, jedan uz drugi, dva ista nadgrobna spomenika, podignuta palim letačima Viktoru Nikitinu i Mihailu Jarošenku. Ispod imena starijeg, Nikitina, ispisanog na ruskom jeziku, starim pravopisom, ispisano je, na srpskom, i ime njegovog unuka, pilota Aleksandra Nikitina.
VRATIMO se kapetanu Striževskom. Zašto i kako je nastradao? Pored motiva koji su gonili Nikitina i Jarošenka da se svaki let mora izvršiti, Striževski je verovatno bio opterećen i nekim ličnim motivima i problemima. Striževskog je tada na aerodromu Sinj čekala kćerka. Otac ju je neizmerno voleo. Često ga je sačekivala na aerodromima i ponekad letela sa njim, provodeći sve vreme u pilotskoj kabini. Pošto je znao da goniometri ne rade, Striževski je verovatno odlučio da leti ispod oblaka, dolinom reke Une prema Kninu i Sinju. Avion je u određeno vreme i viđen iznad Kulen-Vakufa. Gusti oblaci potiskivali su ga sve niže i niže. Zbog visokih brda, direktno probijanje prema Kninu nije bilo moguće. Striževski usmerava avion prema jugu, ka Jadranskom moru. Visina leta od 1.600 metara podešena za dolinu Une nije dovoljna da se preleti Velebit. Gusti olujni oblaci svakako su bacali avion stotinak metara gore-dole. Pretila je opasnost da se zalede motori i krila. Borba posade s nepogodom završila se tragično. Kćerka kapetana Striževskog nije dočekala oca...
Ovako je Momčilo Josipović, dugogodišnji letač JRV i JAT-a i stručnjak za ispitivanje vazduhoplovnih udesa, pre više decenija opisao prve tri katastrofe naše predratne avio-kompanije "Aeroput". Za sve tri je zajedničko jedno - učešće ruskih letača.
PO OSNIVANjU "Aeroputa", 1927. godine, među pilotima vodeću ulogu preuzimaju trojica veterana Prvog svetskog rata, emigranti iz Rusije: Viktor Nikitin, Mihailo Jarošenko i Vladimir Striževski. Carska Rusija je na front prva izvela i četvoromotorne bombardere, ali su se pomenuta trojica dokazala kao piloti lovaca. Striževski, najznamenitiji među njima, oborio je tri neprijateljske letelice. Po dolasku u Kraljevinu SHS, uhlebljenje su našli prvo u vojnoj avijaciji, da bi kasnije prešli među civilne letače, među kojima su važili za najbolje. Stare norme letačkog poziva, usredsređene na hrabrost i izvršenje zadatka po svaku cenu, međutim, po pravilu su i odnosile živote najboljih, ali i putnika: u našoj zemlji, letenje je postalo zaista bezbedno tek posle serije pogibija pedesetih godina, kada su novije generacije pilota kao svetinju istakle strogo poštovanje pravila i nepreuzimanje bilo kakvih rizika.
KAPETAN Momčilo Josipović leteo je jedne noći 1978. godine za Skoplje. Kopilot na "Jatovom" DC-9 bio je Aleksandar Nikitin, unuk kapetana Nikitina nastradalog u Ljubljani. Prilikom manevra za sletanje, nestalo je električne energije u avionu. Brzom reakcijom posade, kvar je odmah popravljen. Isti taj Nikitin i iskusni instruktor Simonović, u kasnu jesen 1981, besprekorno su sleteli na minhenski aerodrom samo sa jednim ispravnim motorom, zasluživši zlatnu plaketu za bezbednost "Jata" za tu godinu. Aleksandar Nikitin leteo je i na prekookeanskim letovima u zlatno doba velike jugoslovenske kompanije, na širokotrupnom DC-10. Imao je blistavu i srećnu karijeru civilnog pilota, ali je preminuo 1996, sa samo 50 godina, od posledica moždanog udara. Da (letačka) krv nije voda, nagovestila je nedavno njegova kćerka Nina Nikitin, upisavši pilotsku školu
![](https://coollib.com/i/58/300158/pic_6.jpg"]https://coollib.com/i/58/300158/pic_6.jpg)
