BEOGRADSKE PRIČE
Tokom Drugog svetskog rata cvetao avio-saobraćaj u Beogradu
Zoran Nikolić | 19. novembar 2014. 10:12 | Komentara: 3
Pre Drugog svetskog rata imali smo razvijene vazduhoplovne linije sa Evropom. U maju 1938. godine putnički avioni sa lakoćom savladavali ovu distancu, na Beogradski aerodrom dnevno sletalo po 15 putničkih aviona sa oko 200 putnika
DANAS nestvarno izgleda da smo još pre Drugog svetskog rata imali dovoljno razvijen avio-saobraćaj pa smo sa lakoćom povezivali važne inostrane gradove sa Beogradom.
Neke od novinskih priča i reportaža tako nas vraćaju u prve dane maja 1938. godine, kada je naš glavni grad dobio „vazdušni most“ sa Torinom i Bukureštom. Tako je ustanovljena još jedna važna evropska avio-linija.
List „Vreme“ od 3. maja te godine piše o tome kako je dan pre toga, italijanski avion kompanije „Avioline“ održao probno putovanje na liniji Torino - Milano - Venecija - Zagreb - Beograd - Bukurešt i natrag.
„Aeroput“ u akciji
- OVO je nova avio-linija na kojoj će ove sezone saobraćati naizmenice avioni „Aeroputa“ (tadašnjeg jugoslovenskog avioprevoznika), italijanskog društva „Avioline“ i rumunskog društva „Lares“ - beleže tadašnji izveštači. - Posle jednog sata zadržavanja u Beogradu avion je nastavio let za Bukurešt.
Tadašnja vazduhoplovna elita dočekala je avion na probnom letu, a na čelu „Aeroputa“ bio je legendarni Tadija Sondermajer.
Samo jednu nedelju kasnije reporter „Vremena“ leti iz Torina celom novoustanovljenom trasom, praveći reportažu o tome. Novinar potpisan prezimenom Stevanović piše o detaljima putovanja avionom, na koji očigledno nije navikao, ali zadovoljno opisuje momente uzletanja.
Dok se vi lepo ispružite u kabini avionske kabine, mašina kreće - beleži Stevanović. - Ona se kotrlja dugo po travom obraslom tlu.
(Važno je podsetiti da su aerodromska uzletišta tada uglavnom bila travnata, a da tek kasnije, brzi vojni avioni iziskuju besprekorno ravne betonske piste.)
Novinar nastavlja opisivanje detalja leta tako što beleži kako „...se dobija utisak da avion neće moći da pređe živu ogradu na ivici aerodroma. Ipak se on najzad odvoji od zemlje. Vi ste u vazduhu.“
Zatim slede ushićeni opisi planinskih oblasti i reka koje putnik vidi kroz avionski prozor, kao i umirujuće reči kapetana kako „je avion mnogo bezbedniji od železnice, i da je putovanje na ovaj način najsigurnije“.
Kada se letelica prizemljila na Beogradski aerodrom, to je bilo u oblasti gde se danas nalazi centralni novobeogradski deo, u blizini Ulice omladinskih brigada. Posle rata Beograđani su ga zvali i „Stari aerodrom“, sve dok nije prestao da postoji osim u sećanju onih koji su odatle nekada leteli, a Surčin i Batajnica postali sinonim za današnje vazduhoplovstvo.
Na kraju, novinar zaključuje kako „nije ni potrebno ni govoriti o udobnosti i sigurnosti aviona na liniji između Bukurešta i Torina“.
- A što se tiče sigurnosti, o tome nema ni reči - zaključuje novopečeni putnik Stevanović.
- Na ovom avionu sve je žrtvovano faktoru bezbednosti.
Međunarodno iskustvo
ISTE godine beogradska štampa piše o podacima vezanim za broj putničkih aviona koji svakodnevno posete naš aerodrom. Tokom 1938. godine novinari beleže kako „je iznad Evrope razapeta gusta, nevidljiva mreža aeroplanskih linija, a desetine hiljada putnika svakodnevno lete iznad zemaljske kugle“.
Novinari pokušavaju da definišu „ciljnu grupu“ onih kojima je vazduhoplov neophodan i redom nabrajaju kako avionima putuju „trgovci, ministri, umetnici, diplomate, sveštenici, radnički vođi, ljudi različitih profesija, narodnosti i doba starosti“.
Časne sestre, američki milioneri, azijski maharadže i bogate Kanađanke mogu se videti na Beogradskom aerodromu odakle svakodnevno uzleti i sleti 15 velikih aviona koji prevezu oko 200 putnika dnevno.
Pripadnici sedme sile ipak se iščuđavaju nekim, za njih neobičnim pojavama:
- Preko Beogradskog aerodroma prešao je veliki broj osamdestogodišnjih žena i muškaraca - iznenađen je dopisnik „Vremena“. - Jednoga dana stiglo je i trogodišnje dete bez roditelja, koga su iz daleke severne zemlje poslali u Beograd.Bilo je predato pilotu, kao što se predaju stvari: na reveru od kaputa bila je zakačena etiketa sa mestom prispeća, kao što se stavlja na kofere. Dete je prevalilo put do svojih roditelja u Beogradu među potpuno nepoznatim putnicima.
Tako se letelo u Beograd i iz njega još davne 1938. godine.
MILANKOVIĆEV HANGAR
HANGARI u kojima su se čuvale letelice, i koji su se nalazili na nekadašnjem Starom aerodromu imali su dvojnu namenu - vojnu i civilnu.
Danas je pored mesta gde je nekada bila pista postavljen spomen-avion pored „Erport sitija“, poslovnog centra koji krasi ovaj deo Novog Beograda.
Modernim Beograđanima manje je poznato da su hangari koji su se nalazili pored letelišta bili delo besmrtnog naučnika Milutina Milankovića. Pored njegovog neprikosnovenog doprinosa u astronomiji, ovaj naučnik je bio sjajan građevinski inženjer.
Do danas je samo jedan hangar pošteđen od bombarodovanja u Drugom svetskom ratu i nalazi se pod zaštitom države.
PRIJATAN LET
AVION kojim je otvoren probni let bio je italijanske prozivodnje „fijat G-18“. Novinar piše i kako u kabini postoji 14 putničkih mesta.
Na kraju leta reporter zaključuje kako su za pet sati prevalili 1.500 kilometara, „bez teškoća i prijatno“.
http://www.novosti.rs/vesti/beograd...vetskog-rata-cvetao-avio-saobracaj-u-Beogradu
_620x0.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
