При повратку у Србију сам имао проблема са навигацијом, па сам је искључио, а укључио мозак. У самом граду нисам налетио на путоказ ка Суботици и Београду, али сам некако ипак потрефио прави пут.
Гранични прелаз сам прешао за пар минута и наставио ка Суботици. Сегедин и Суботица су јако близу, претпостављам да су Суботичани често у Сегедину. Интересује ме како суботички Срби знају мађарски?
Након скретања за Суботицу неочекивани застој. Пошто сам ја београдски возач, у мени је прорадило оно београдско нестрпљиво, па сам претекао читаву колону и дошао до трактора. Пољопривредници штрајкују и блокирали су пут. :bash: Некако сам се провукао на кварњака, да вас сад не гњавим тиме, и ушао у преграђе Суботице. Предграђе као предграђе, сеоски амбијент. Али, након сегединског преграђа, морам признати да сам се разочарао. Возим, гледам полу-руиниране куће, неодржаване тротоаре, блатњави "зелени" раздјелни појас, тракторе по путу, а у глави ми Стормвоч. :lol: (ко је читао његове расправе са Бадом, разумјеће)
Приближавам се граду, а разочарење не попушта. Да се разумијемо, није Суботица ништа лошија од остатка Србије, колико је проблем то што ја долазим из Сегедина, плус са иначе високим очекивањима од Суботице.
Долазим у сам град и видим да ту има доста лијепих зграда, неке су изузетне (конзулат Мађарске нпр.), али су фасаде у лошем стању (барем се мени тако чине након Сегедина).
Застајем, питам људе за хотел Галерију, и опет наилазим на љубазност. Сви су врло срдачни и спремни да детаљно објасне, имам осјећај да би ме чак и одвели до хотела.
Остављам ствари и излазим у шетњу. Улица се зове, чини ми се, Вука Караџића, и спаја Галерију са корзом. Одмах ме реалност удара у главу. Све око мене није ни приближно сегединском нивоу, фасаде су ишаране, у лошем стању, Маринцима треба сјећи руке. Улице су прљаве, у једном моменту нилазим на смеће на улици и из знака протеста шутирам тетрапак Моје кравице. Нико се не обазире. Знам ја да је то споредна улица, али ипак. Излазим на корзо и сусрећем се са помијешаним осјећањима. Корзо са моје лијеве стране, Градска кућа са десне, а позориште у фази реконструкције испред мене. Улица је врло лијепа, а Градска кућа феноменална. Шетам мало градом, прво до краја корза, па назад око Градске куће. Трубачи деру од Градске куће (субота), музика свира из кафића, Србија брале. У центру има неких заиста сјајних зграда. Има једна у Гаудијевом фазону, сликао сам је. Изузетно ми се свидјела фонтаница у споредној уличици која излази на корзо, и њу сам сликао. Смета ми што и оне зграде које су одрађене, нису под конац, увијек је ту нешто што смета. Или се ради о графитима, или јефтиним тендама, ружним рекламама, па чак ми се и плочник на корзу у том моменту учинио некако јефтин.
Пажњу ми привлаче натписи на ћирилици, ијекавској латиници и мађарском, као и предизборни билборди мађарских, српских, хрватских и буњевачких странака. Разнолико. Шетам градом и примјећујем да маса људи говори мађарски. Група људи шета и говори мађарски, друга српски. Неке дјевојке сједе на клупи на корзу код фонтане, свирају гитару и пјевају на мађарском. Пар баба и ђедова сједи на клупи и прича мађарски. Мило ми је било то видјети и имам осјећај да су међунационални односи у граду врло добри. Службени написи су на ћирилици, латиници и мађарском, а радње тако-тако. Сем неке старе радње баш код Градске куће, нисам примијетио натписе искључиво на мађарском, обично су или двојаки или само на српском.
Онда сам кренуо у маратонску шетњу, обилазио град у широком луку. Изузетно ми се свидјела улица са 4 линије дрвореда, тј. дупли дрвореди са двије стране улице. Једна улица је поплочана нечим што подсјећа на модерну калдрму, врло лијепо. Неке улице су класичне, неке сређене.
Враћам се у хотел и излазим на терасу на 5. спрату, одакле се пружа сјајна панорама Суботице. Уз пиву и друштво, умор, а с њим и разочараност, пролази. Прилагођавам се поново Србији и спуштам стандарде. Тјешим се да смо ми, барем, веселији и живљи од њих. Атмосфера на тераси је изузетна, сликао сам сутрадан ујутру.
Ујутро сам ранио због обавеза, али сам онда опет кренуо у шетњу. Што дуже времена проводиш у неком граду, тако почињеш да игноришеш оне ружне ствари везане за изглед, а битнији ти постају функционалност и то какви су људи. А Суботица је врло функционалан град у којем живе врло срдачни људи. И праве добру клопу.
(ресторан преко пута Галерије, одлична клопа и атмосфера)
Увиђајући какав потенцијал има Суботица, а како ситуација у Србији зна да буде сурова, напуштам град и крећем ка Палићу.
Пролазим широком обилазницом булеварског типа.
Што се приближавам Палићу, то се срећем са све љепшим кућама, а касније и вилама. Палић ми дјелује као врло лијепо мјесто и у глави повлачим паралелу са мојом Илиџом код Сарајева. Ми имамо врело Босне, они Палић. Прилазим језеру аутом, паркирам, а око мене ствари дјелују незавршене. Радуцка се полако. Улазим на кеј. Кад оно опет реалност удара у главу. Роштиљ и штандови са свиме и свачим. Од ствари за 50 динара, до ракије, чоканчића, швајцарских ножића кинеског поријекла, резбарије, ситних украса, а онда и шатори СНС и УРС-а. А Аца Лукас свира однекуд. Кеј је у једном дијелу стари асфалтни, али ради се и нови од, чини ми се, бехатонских плоча. Тај од плоча лијепо изгледа и изгледа да ће ускоро сасвим замијенити асфалтни. Виле су феноменалне, али опет - неке сређене, неке запуштене. Шетам дуж кеја и на крају наилазим на циркус. "О, Боже", мислим се.
Враћам се и сједам испред једног хотела са столовима испред, заборавио сам име, да није Обала? Поред је једна жута обновљена вила са прелијепим музичким павиљоном. Један човјек ради и на рецепцији и опслужује башту. Види се да је хотел релативно скоро обновљен, али да не послује баш најбоље. Сједим и размишљам. Све дјелује некако посвађано. Аустроугарски, господствени угођај и "мала предузећа" пијачног типа уз кеј, потпомогнута циркусом. Тај роштиљ, музика, штандови са чоканчићима, резбаријом и сл. дјелују као уљези. Они би имали прођу у централној Србији, то је та атмосфера, тамо би можда били и пожељни, али овдје дјелују тако јефтино. Питам се да ли неко брине о идентитету овог мјеста. И на кеју примјећујем вишенационални елемент: Срби, Мађари, а претпостављам и Хрвати и Буњевци, само што је, је ли, проблем разликовати Србе, Хрвате и Буњевце.
Крећем за Београд, али стајем на клопу, по препоруци, у ресторан Абрахам. То је оно мјесто близу Мајкиног салаша. Када нисте сигурни да ли је негдје добра клопа, само пребројте аутомобиле испред. Овдје их је било доста и знао сам да је клопа добра. И била је одлична! И јефтина. Препоручујем гулаш, никад нисам јео тако добар гулаш. И неки десерт на мађарском, специјалитет, комбинација чоколаде, плазме или пишкоте, и још нечега, а преко иде шлаг. Сјајно. :rock: Љубазност особља стандардо суботички. У ресторану се причају и српски и мађарски, све дјелује врло складно.
Након ручка крећем ка Београду. Уморан, али пун утисака.
