Stara zgrada opštine | NOVA VAROŠ | muzej i biblioteka

Stara zgrada opštine

Nova Varoš

NAMENA: Zavičajni muzej i biblioteka "Jovan Tomić"
ARHITEKTA:
ZAVRŠETAK IZGRADNJE: 1909.

Bilo koji namernik da prođe kroz našu Varoš, zastaće pred ovom zgradom, zagledan u njene stubove, prozore i čudne, nesvakidašnje, oblike, govoreći da tako neobičnu građevinu još nigde nije video. Pitao bi poznanike, ili slučajne prolaznike, koliko je stara, zašto baš ovako izgleda, ko je projektovao, zidao, malterisao. I mi koji smo rođeni ovde, rasli i život živeli, ne bi umeli da kažemo ništa, osim da je to stara zgrada Opštine i da je pravljena još „onda“, za turskog vakta. A odavde je počinjao korzo, koračalo se do mezilhane ili Doma kulture, onda nazad do polazne tačke, pa opet... Preko puta je bila autobuska stanica, klub penzionera i čuvena Hakijina poslastičarnica. Tu su šetači svraćali na limunadu i sladoled na točenje. Ne tako davno. A ima i davno (davnije i arhi-davnije).

Sto godina ima ova lepotica, četiri stotine godišnjih doba!! Ko zna koliko su dana gorštaci dolazili da pisarima ispričaju svoju muku, da počaste rakijom upisujući u knjige tek rođenog naslednika, koliko su puta kaldrmom zveckale potkovice konjske, mešajući se sa svatovskim trubama, dovodeći mladence da se „registruju“... I koliko se vlasti promenilo u njoj, zbog njene prvobitne namene. A reč „vlast“ u običnom čoveku izaziva mnogo toga... Poštovanje, strah... I strahopoštovanje. A vlasti su bile razne. Domaće, nametnute, izabrane. A više puta i one strane, osobito nevoljene-okupatorske. Vlast koja je uvek upozoravala ''da se pokorna glava seći neće''. Mnogo pamti svaki stogodišnjak. Osobito kad je ovako očuvan. Da progovoriti zna, pričao bi kako ga je pre 110 godina počela praviti Otomanska imperija, već na izdisaju. I da se glavni majstor zvao Ahmet Ferajzić, Prijepoljac, po zanimanju zidar, tesar i stolar, narodski rečeno – dunđer. A za dunđera se veli da zna sagraditi kuću „od temena do sljemena“. I sagradio je, na ponos tadašnje carevine „mašala zgradu“, do tada neviđenu u novopazarskom Sandžaku, koja je, obasjana mirisnim suncem zlatarskim, jednog jutra 1909-te godine, sletela na sred varošice, visoka i lomna, poput bele golubice. Zna se da su mu u radu pomagali poznati neimari svog vremena, braća Đorđe, Aleksa i Rade Drulović iz Vraneša, Pajo Mrdaković i Pero Ninčić iz Sedobra, Savko Dulanović iz Draževića, Ignjatije Gagričić i Nikola Kurtić iz Štitkova i drugi majstori.

Pričala bi ova krepka starica i o mnogima koji su u njoj boravili, danima večito urezanim u sećanje, svedočila o burnim vremenima, ratovima, bunama... cokulama i čizmama vojničkim kako kloparaju uz stepenice drvene, lakovanim cipelama i nečujnim koracima opanaka...I o svojoj tuzi dok je propadala, ljuštila i raspadala se. Raskošno ruho se krunilo i otkrivalo rane...
I onda, nisu mogli Varošani da gledaju kako zaštitni znak čaršije umire na njihove oči... Pobrinuli su se i uz pomoć države i organizacije "Mercy corps" podmladili svoju lepoticu vrativši joj stari sjaj, sačuvali svoj identitet i varoški obraz. Danas ovde spavaju knjige. Danas su u ovom krasnom domu jedina vlast znanje, pamet i umetnost.



https://ssl.panoramio.com/photo/13337930